Jun donosi ubrzanje u školske dane. Sve što je u nastavi hramalo, sve što je u učenju dremalo, u junu se ubrza i razbudi kako bi valjda željeni ishod i željeni odmor došao što pre. Niko ne oglasi, ali se oseti kao da je sezona lova na ocene počela. Pored užurbanih đakai nastavnika, roditelji su sve češće na školskim hodnicima, postaju zainteresovani i oni koji su redovno izostajali sa roditeljskih sastanaka.
Priče o ocenama iz škole se ponesu u kafiće, restorane, kozmetičke i frizerske salone, i što je manja sredina, to su zgusnutije, lakše se dopunjavaju i prenose. I čini se da su roditelji ambiciozniji od dece, ali često i nezadovoljniji. U toj atmosferi u kojoj su kritike najglasnije vodila sam jedan drugačiji razgovor… Moja imenjakinja mi usput priča kako njen sin prvenac ima jednu četvorku, iz engleskog. On završava peti i raduju se njegovom uspehu. Trudio se do poslednjeg časa, lomilo se, ali ostala je ta jedna četvorka. Sve vreme napregnuto očekujem kritiku na račun nastavnice kako bi se još jedan šablon ispunio, ali ona potpuno izostaje. „Nastavnica je“, kaže, „kreativna, zanimljiva, ali i zahtevna, a Dimitrije je dosta naučio, što je najvažnije“. Zadovoljni nastavnicom, ponosni na sina!
Tad još nije odzvonilo za kraj poslednjeg časa, odeljenjska veća tek treba da uslede i kao nastavnik sa iskustvom pretpostavila sam da će učeniku Odeljenjsko veće popraviti ocenu, da će mu dati podršku da se i dalje bori za Vukovu diplomu. Uglavnom se to učini jednom u četiri godine, ali se učeniku da prilika. Iako Dimitrije ne ide „u moju školu“, upoznata sam da je fin, vaspitan, da je dobar drug i sportista, ali da tu zaključenu četvorku podupire i petica sa prvog polugodišta. Gagi sam predočila da će njen sin verovatno imati podršku i same nastavnice i Odeljenjskog veća. Sećam se, smeškala sam se jer sam smatrala da će moje tumačenje mnogo obradovati Dimitrija.
Međutim, to za njega nije bila radost! Uveče mi je stigla Gagina poruka da se njen sin nada da neće biti tako kako sam pretpostavila. „Zašto?“, otpisala sam u momentu začuđeno. Ali ubrzo je stiglo obrazloženje da bi se on osećao loše da mu neko poklanja „nezasluženo“, da za njega preinačenje nastavnicine odluke na času nije opcija i da je to rekao razrednom. Na trenutak sam imala potrebu da protrljam oči. Pitla sam se: „Iz koje si ti bajke, Dimitrije?“ Onda mi je ipak zaličio na junaka iz narodne epske pesme, na onog što zna šta je čojstvo i junaštvo, dva druga koja je opasno razdvojiti, jer „junaštvo je kad sebe branim od drugoga, a čojstvo je kad druge branim od sebe“. Držeći do svog dostojanstva da ne želi ono što mu nije dato, Dimitrije je uzdigao i dostojanstvo nastavnice jer nije hteo preko njene odluke.
Upravo zbog svog čojstva, Dimitrije je za mene već u petom razredu – đak generacije! Jer kad ta generacija završi osmi, sa svim peticama će ih biti sigurno desetak, ali da li će ih biti sa takvim poštenjem?!
Autor: Dragana Glišić, nastavnica srpskog jezika i književnosti