Под прозорима једног професора психологије, који су, иначе, гледали на улицу, деца су свакодневно играла фудбал и притом правила велику буку. Бука коју су правили је професору јако сметала, нарочито у поподневим часовима, када је желио да се одмара. Размишљао је како да реши тај проблем? Знао је да ако буде викао и терао децу, да то ништа неће помоћи, шта више, може ствар и погоршати, јер би деца, у том случају, још више правила галаму, само да му напакосте.
Професор је смислио план и решио да да га спроведе у дело. Излазио је сваки дан сам до њих и посматрао ту децу како се играју.
Остајао би до краја њихове игре, и давао им по неку пару, да би могли купити сладолед. Деци у почетку није био јасан поступак чудног човека, иако им је он првог дана рекао да их плаћа зато што воли фудбал и воли да гледа како играју. Деца су на крају то прихватила, као нормалну награду за њихову игру. Та професорова игра се, неко време, понављала сваки дан. Деца су играла фудбал, професор их посматрао и на крају утакмице редовно им давао паре за сладолед.
А онда, једног дана, када су деца дошла, професора није било. Чекали су неко време, али, како се професор није појављивао, револтирано су закључили: „Циција стара, е па ако неће да плаћа, нећемо овде ни играти!”
Кренули су потражити други терен за своју игру, а професор се мирно смешкао, посматрајући их иза завесе, како одлазе.