Za mene lično Uskrs je uvek bio čarobniji od drugih praznika. Iako u mom detinjstvu osim pedesetak ofarbanih jaja nije bilo baš nikakve dekoracije, sećanje na to vreme i danas, trideset godina kasnije, vrlo je živo. Neću preterati ni ako kažem da su dani Uskrsa moje najdraže uspomene.
A za to je zaslužna moja baka. Jedna od onih žena koja je čitav svoj život podredila mužu i porodici. Izgledala je mnogo starije nego što je zapravo bila, uvek pognuta, sa svega nekoliko zuba, blaga, plavih, tužnih očiju. Nikada nije radila, pa je sav novac koji je imala bio onaj koji bi dobila od svoje dece, mog tate i tetke. A pred Uskrs, sve što bi dobila ostavila bi sa strane i kad se nakupi dovoljno, kupila slatkiše za svoje unuke kojih je imala četvoro. Zajedno sa nekoliko uskršnjih jaja sve bi ubacila u kesu za zamrzivač i vezala kanapom. Dok još spavamo u našem velikom dvorištu pronašla bi mesto i sakrila paketiće. Svaki na drugo mesto. Oko podne, svi bismo se okupili i krenuli u potragu. Mislim da nema potrebe da opisujem silno uzbuđenje i radost koje smo osećali dok smo zavirivali u kokošinjac, pretraživali dedinu radionicu, pregledali baštu. A kad ih konačno pronađemo! Ma ni najmanje nije bilo važno šta je to unutra, jer magija Uskrsa koju je stvarala moja baka bila je vrednija od najskuplje igračke.
Mnogo godina kasnije, kad smo svi odrasli, sedela sam na poslu i pred Uskrs prepričavala te događaje svojoj koleginici Ani čija su deca tada imala 10 i 6 godina. Ja svoju još nisam imala. Slušala me je pažljivo uz poneko „Oh, kako je to divno…“
Maštovita i kreativna kakva je, odmah je odlučila da slične uspomene iz svog detinjstva ponesu i njena deca, ali malo drugačije. I tako je nastala Potraga za uskršnjim jajima verzija 2.0. Ana nije samo sakrila uskršnje paketiće. Ona je celu tradiciju obogatila i tragovima koje su deca morala da traže da bi do poklona došla.
Prva zagonetka čekala bi ih na stolu, za doručkom. Tu bi, recimo, pisalo: „Srećan Uskrs! Potraga za Zekinim poklonima počinje! Prvi trag pronaći ćete u velikoj beloj kutiji!“ Pogađate, to je zamrzivač. Tamo je novi trag, koji ih vodi na sledeće mesto. „Mi smo četiri brata, jedan drugog hvata. Sve puteve smo videli, još se nismo sreli.“. Ovo su točkovi, a tamo ih čeka novi trag. Trag za tragom, dok uzbuđenje raste. Iz godine u godinu, zagonetke postaju sve složenije, a ovu tradiciju deca dugo, dugo ne prerastu.
Moja deca danas imaju 9 i 7 godina i već godinama mnogo se više raduju Uskrsu nego Novoj godini, iako su pokloni koje dobiju vrlo skromni. Bude tu jedno čokoladno jaje, jedna malena, baš skromna igračka i nezaobilazna uskršnja jaja. Za Novu godinu i Božić ih dobiju najmanje 10 puta više, ali uzbuđenje nije isto.
I dok sedim i smišljam zagonetke za sutra, sa nostalgijom se prisećam svog detinjstva i razmišljam o tome koliko bi srećna bila moja baka da zna da njena magija i danas živi. I sija još jačim sjajem.
A. C.