Повезаност детета и мајке – да ли се јавља баш истог трена кад се дете роди

19 августа, 2020

Уобичајено је уверење да је љубав родитеља према детету инстинктивна, биолошки дата и да се појављује самим његовим рођењем. Очекује се да родитељ увек и одмах мора волети дете, па ако нека млада мајка не осети одмах безграничну љубав према тек рођеном детету, склона је веровати да нешто са њом није у реду.

Foto: Canva

У стварности, рођењем детета почиње процес у којем се поступно развија дуготрајна и стабилна емоционална повезаност између детета и особе која се о њему највише брине. Тај процес обликовања емоционалне блискости, чији се најважнији део догађа у првој години живота детета, у свакодневици називамо љубав мајке и детета. У стручној литератури то је тзв. “емоционална привржености” (енг. attachment).

Будући да је мајка најчешћа особа уз дете у том најранијем односу са њим, у даљем тексту говорићемо о мајци, иако то може бити и отац, бака или неко други ко је највише уз дете.

Важност прве године

Снажна емоционална приврженост и комуникација детета и мајке најинтензивније се развија у првој години. Сматра се да дете има потребу за таквим односом који је еволутивног порекла и део је система за преживљавање. Одојче, које је у својој незрелости незаштићено и беспомоћно, има више изгледа за преживљавање ако је заштићено близином једне особе. Одвајање од те особе изазива у детету снажан страх.

Страх од одвајања први се пут појављује у добу од 6 до 8 месеци и најјаче је изражен до 18. месеца. Страх је уједно и показатељ да је дете успоставило ту важну емоционалну блискост са једном особом. За дете је важно да је уз њега једна иста, смирена, стабилна и осетљива особа која ће моћи одговорити на његове потребе и пружити му сигурност и љубав. Ако тога нема, одојче и мало дете слабије ће се развијати, не само емотивно, већ и интелектуално и физички. Касније ће проходати и проговорити, биће лошијег здравља. Истраживања показују да је физичко здравље у детињству и одраслом добу зависно од емоционалне сигурности коју нам је пружала околина у првим годинама живота.

Хоће ли дете доживети љубав и сигурност, зависи од различитих околности:

1. Неке се тичу самог детета, његовог здравља и темперамента. Лако одгојива мала деца, са природно добрим ритмом спавања и храњења, смирена, задовољна и здрава имају више изгледа за добру емоционалну везу са мајком. Деца се разликују према:

  • плакању – нека деца често и дуго плачу, док су друга смирена и ретко заплачу;
  • тешењу – нека су деца неутешна, тешко их је смирити, док друга брзо реагују на тешење;
  • сисању – дојење је за неку децу највећи ужитак од првог тренутка, док другу не можемо навикнути на дојење;
  • осетљивости на стимулацију – одојче понекад може бити преосјетљиво на стимулацију из околине (звук, светлост); нека су деца толико осетљива и посебна да би се требала родити са “упутством за употребу”; такву одојчад мајке интуитивно заштићују па се понекад чини да су их размазиле;
  • мажењу – нека се деца воле мазити, док друга не уживају у томе;
  • доживљају глади – док нека деца имају добар апетит, друга одбијају храну, једу нередовно, повраћају и сл.

2. Најважнија је осетљивост мајке за потребе одојчета, њена сензибилност, способност да препозна сигнале свог детета, брзо спознавање како оно плаче кад је гладно, кад га боли или кад жели блискост.

3. Мајчинско искуство вештине неговања може се научити: мајка зна шта је детету у којем добу потребно и шта треба предузети у различитим ситуацијама.

4. Изузетно су важни међусобни односи мајке и оца, па очеви осећаји према детету, који у великој мери утичу на квалитет мајчинске улоге.

5. Однос мајке и детета зависи од целокупног породичног контекста, о томе колико се мајка осећа сигурном, збринутом и заштићеном у породици и друштву.

6. Важне су друштвене околности у којима мајка и дете живе, пружа ли друштво мајци осећај сигурности, има ли могућност избора и одлучивања жели ли и може ли сигурно и смирено провести прве године уз дете или жели неко друго решење. Искуство показује да никакви притисци нису добри. Ако је мајка у околностима које су јој претешке, она може имати одбијајуће и агресивне осећаје према свом детету. То је једна од табу тема. А управо у тој ситуацији мајци треба разумевање, подршка и помоћ породице и стручне особе, особе којој ће моћи да изрази своје осећаје и мисли без осуде. Ту је пресудна улога оца и шире породице која ће стрпљиво и са разумевањем подржавати однос мајке и детета.

Љубав и сигурност које дете доживљава у најранијем детињству важан су предуслов за каснији развој нормалне и здраве личности. У том најранијем емоционалном односу обликују се и основне особине личности, које се после тешко мењају. О тим искуствима знатним делом зависи колико ће дете бити способно за љубав кад одрасте и како ће доживљавати себе и свет око себе (тзв. базична слика света); хоће ли сматрати да је оно добро и заслужује љубав других људи или је не заслужује; је ли свет око њега добар и спреман помоћи кад је то потребно. Од тих првих контаката са околином великим делом зависи колико ће после, у детињству и одраслом добу, веровати у себе и друге људе и бити способно да у животу постигне оно што жели и шта га усрећује.

Љубав и сигурност стечени у првим годинама успешна су превентива каснијих поремећаја: сметњи у понашању, делинквенције, зависности, насиља и злостављања и других зала модерног доба од којих стрепе родитељи. Развој можданих структура и начин подизања деце у најранијем добу телесно су повезани.

Комуникација са дететом

Својом љубављу, емоционалном топлином, својим понашањем, неговањем, миловањем, нежношћу стварате осећај сигурности код детета и градите његово самопоштовање и веру у себе, али и у околину и друге људе.

То вам помаже да и сами себе безусловно волите, да похвале и критике прихватате на начин који не мења битно ваш осећај о властитој вредности. Одојче доживљава љубав и наклоност у сваком тренутку; храњењем, неговањем, тепањем, певушењем, играњем, миловањем, масажом. И зато је изузетно важно смирено и нежно приступати детету кад га носимо, хранимо, превијамо, тепамо му и играмо се са њим.

Одојче доживљава љубав и другим чулима: слухом и видом. Ако се нежно певуши и прича, то му врло годи. Већ у првој години са дететом се можемо играти. Ако се приближимо лицем, дете већ у првом месецу гледа у људе, у другом се смешка, у трећем испушта гласове, слуша, престаје плакати кад се мајка приближи.

То је начин како развијате емоционалну приврженост – процес у којем ви и ваше дете заједно растете повезани једно са другим. Сигурна емоционална повезаност са једном особом у првој години живота битна је за изградњу самопоштовања. Ништа у животу није важније од сазнања да вас воле безусловно (“Ја сам добар, ја вредим и мене воле без обзира на успехе и резултате”).

Аутор: Мр сц. Дарко Самбол, проф. психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама