Kako je izgledao čas fizičkog u SFRJ
Ljudi koji su živeli u socijalističkim državama, poput Savezne Federativne Republike Jugoslavije, uživali su viši nivo zdravlja, obrazovanja i ukupnog fizičkog kvaliteta života.
Fizička aktivnost je, osim sveopšteg zdravlja, koje se u to doba cenilo, veoma važna i kako ne bi do došlo do povrede kolena, ligamenata i kako bi se snaga mišića održala, te ljudi bili zdraviji i sposobniji za rad.
Fizičko vaspitanje ili fizička kultura kako se predmet nekada zvao, važan je deo školskog obrazovanja u svakoj zemlji, ne samo zbog blagostanja za telo koje imaju gimnastika, vežbe obilikovanja i sport, nego i zbog boljeg rada unutrašnjih organa i mozga, koji su bitni deo u obrazovanju dece.
U današnje doba, sa pojavom tehnologije poput televizora, interneta i mobilnih telefona, deca se sve manje kreću i tako imaju problema sa krivom kičmom, gojaznošću, ravnim tabanima i ostalim deformitetima. Zato upravo časovi fizičkog vaspitanja u školama igra važnu ulogu u njihovom razvoju.
Telesno vaspitanje
Nešto starije generacije pamte vremena kada je telesno vaspitanje bilo jedan od važnih predmeta u školi i kada mu se pristupalo sa velikom ozbiljnošću. To su generacije koje su stasavale prvih decenija nakon Drugog svetskog rata i tokom ranog perioda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Važnost telesnog vaspitanja, kao stvari koja je od opšte društvene koristi, svakako je imala pozitivan uticaj. U zdravom telu –zdrav duh, glasila je parola, a opšte je poznato da nema zdravog društva bez zdravog duha njegovih pripadnika, niti ga ima bez telesno zdravih ljudi.
Časovima u školama se pristupalo veoma ozbiljno, te su se i ocene tako vrednovale, te su najbolji učenici i najpopularnija deca imali petice iz fizičkog.
Oprema na času
Oprema za čas je bila veoma važna. Devojčice su nosile crne trikoe, a dečaci sportske gaće i bele majice. Od obuće su bile obavezne patike ili baletanke, koje su se nosile isključivo u sali za vežbanje.
Čas je počinjao tako što su svi đaci stajali u vrsti i čekali prozivku. Posle prozivke, kreće zagrejavanje, koje je obično podrazumevalo trčanje dva ili tri kruga oko sale.
Na časovima se dosta radila gimnastika i bila jedna od omiljenih aktivnosti. Na strunjačama su se radili kolut u napred i nazad, stav na šake, zvezda, zatim su tu i ostale aktivnosti poput preskakanja kozlića, hodanja po gredi i preskakanje konopca. Od sportova su se najviše praktikovali rukomet, odbojka i košarka.
Većini dece u to vreme je upravo ovaj čas bio jedan od omiljenih. Fizička aktivnost i lepo držanje su bili veoma važni, te se i ocena iz ovog predmeta visoko kotirala. To nije ni čudo, kada uzmemo u obzir da već krajem 50-ih godina dvadesetog veka opšte osećanje stida počinje da bledi, što se naročito ogleda u modi kupaćih kostima, koji postaju otvoreniji. Samim tim, lepo telo postaje veoma važno, jer su se lepo oblikovana tela smatrala simbolom zdravlja.
Ljudsko telo, fizička aktivnost, rad, zdravlje, stvari su koje su se nekada slavile. Đaci iz tih generacija mogli su da urade po 20 sklekova, 20, zgibova, da preskoče zid ili da istrče 100 metara za 12 sekundi. Zato i ne iznenađuje što što je to doba iznedrilo i neke od najvećih sportista svih vremena na ovim prostorima.
Dan mladosti
Jedan od posebnih događaja iz tog vremena, a koji je vezan za čas fizičkog i izlazio iz njegovih okvira, svakako je proslava 25.maja, kada se nosila štafeta i kada su priređivane proslave u vidu sletova širom zemlje. Ovaj praznik bio je povezan sa rođendanom tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita, i prvih godina se proslavljao kao njegov rođendan, a od 1957. godine, na njegovu inicijativu, postaje Dan mladosti.
Sama ideja potekla je 1945. godine, od strane omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom tadašnje Jugoslavije.
Štafeta je povezivala sve gradove, sve staze i horizonte kojima su trčali, plivali ili leteli njeni nosioci.
Vodilo se računa da se trase tako odaberu da štafete na svom putu posete sve važne znamenitosti u simboličkoj geografiji Titovog režima, odnosno, da se posete sva istorijska mesta koja su poprišta velikih bitaka tadašnje revolucije.
Cilj komunikacije posredstvom štafetne palice bio je u tome da se između građana Jugoslavije i između raznih njenih krajeva uspostavi direktna, fizička veza i da se svi oni na isti način povežu sa drugom Titom, koji je poslednji primao štafetu, i koji je zadržava sa sebe, bez obaveze da je prosleđuje dalje. Kraljevi i drugi verski poglavari nosili su žezlo u rukama, koje je bilo nedodirljivo za građane. Za razliku od njih, štafeta je svoju simboličku političku vrednost crpela upravo iz dodira što većeg broja ruku.
Omladinci iz tog vremena sećaju se i toga kako su zbog štafete bila organizovana izuzetna sportska i kulturna takmičenja, kao i susreta mladih. To je bio datum kada su upravo oni bili važni i kada je bilo prilike za afirmacijom najboljih mladih stvaraoca, radnika, učenika, studenata i sportista. Učitelji i profesori birali su vredne, odlične i uzorne đake koji će učestvovati u sletovima i predaji štafete. Učešće u programu Dana mladosti, za decu, kao i za njihove roditelje, bila je velika čast.
Opšti zaključak, potvrđen od strane medicinskih ustanova, je da su naše bake i deke bile mnogo boljeg fizičkog, ali i mentalnog zdravlja.
Silvija Stojić
Izvor: Naissus.info