Интернетом кружи исповест једног тате којег је искреност и храброст његове ћерке и доброта једне учитељице која се ту случајно нашла – отрезнила.
Била је недеља, дан када би са својом деветогодишњом ћерком увек одлазио у оближњи кафић где је она радила задатке, а он читао новине. Ипак, ова недеља била је битно другачија од осталих. Прочитајте зашто…
„Драги моји,
Јутрос смо моја деветогодишња кћерка и ја отишли у оближњи ресторан да проведемо неко време заједно уз сендич, кафу и лимунаду. Она је понела своје задатке (у школи сада уче и да хеклају!), а ја сам понео новине и телефон. Овај наш излазак је требало да буде као и многи раније, радили бисмо свако своје – она би била окупирана неким школским стварима, а ја бих проверавао имејлове, обављао неке послове или једноставно читао новине. Звучи познато, зар не? Данас ме је, међутим, нешто питала: „Тата, можеш ли да не читаш мејлове? Можемо ли само да будемо заједно?“ Не покушавам ово да претворим у мелодраму, то су била њена питања.
Дакле, данас смо заједно, седимо и разговарамо. Показала ми је предиво на коме ради звој задатак, а ја сам јој причао о дану када се родила. Забављали смо се тако што смо размењивали поруке на папирићима на којима смо нагађали да ли су парови за другим столовима на љубавним састанцима или су само пријатељи. Она иначе воли да посматра и имитира све те момке и девојке док покушавају да оставе најбољи утисак на свог потенцијалног партнера. Причала ми је и о њеном пријатељу који има хрчке.
Посматрао сам је док жваће свој сендвич и размишљао о томе колико је волим. Било ми је криво што ју је претходно искуство из ових наших излазака навело на то да данас храбро иступи пред мене са жељом да јој посветим пажњу. Што то нисам урадио сам, без њеног питања. Пре него што смо кренули, отишао сам до шанка да платим рачун и узмем сендвич за њеног брата. Када сам се вратио до стола, на месту где сам седео стајало је парче папира са неком поруком. Кћерка ми је рекла да је једна госпођа, пре него што је напустила ресторан, упитала да ли сам јој ја отац и да има поруку за мене. Помало изненађен, окренуо сам се око себе а онда узео папир са стола и почео да читам поруку. Оно што је тамо писало оставило је снажан утисак на мене, а ја се надам да ће снага ове поруке бити отрежњујућа и за све друге који је буду прочитали.
‘Радим у школи у којој многе девојчице немају очеве. Оне које имају, никада до сада нису добиле њихову стопостотну пажњу, као што сте ви посветили вашој овога јутра. Нисте ни свесни колико сте овим гестом помогли и свим учитељима који су и који ће бити одговорни за едукацију вашег детета од данас, па све док не дипломира.’
Зато, молим вас, немојте чекати да ваша деца моле за мало пажње као што је моја кћерка молила мене – они то можда неће хтети нити умети. Немојте очекивати ни да ће вам неко оставити поруку – у овом свету данас то је тако редак случај. Будите присутни данас за некога кога волите, макар и на кратко. Ако видите да то још неко чини оставите му поруку, то сигурно оставља утисак.