Да бисмо одговорили на све захтеве које пред нас поставља ужурбана свакодневица, остварили добре породичне, пословне и пријатељске односе, једна од основних вештина које морамо савладати јесте успешна комуникација…
Успешно родитељство, исмеђу осталог, подразумева и адекватну комуникацију између одраслих и детета. Кроз комуникацију с родитељима дете постепено опажа и гради слику света, слику односа у својој породици и, што је од пресудног значаја – слику себе као личности. И баш због тога, разговор родитеља с дететом може бити конструктивни покретач његовог целокупног развоја, али, нажалост, може имати и толико деструктивно и погубно дејство у процесу развоја, да у потпуности угрози дететову личност, а нарочито свест о себи.
Ваш целокупни однос, па самим тим и комуникација, првенствено треба да носи генералну поруку која гласи – “прихватам те!”. Уколико дете расте уз константно оећање да је прихваћено од стране својих родитеља, оно ће у ствари одрастати уз најважније осећање детињства – да је вољено.
Ако прихватате своје дете у целини, уважавате све његове врлине и мане, његов незрео начин размишљања и поглед на свет, понекад погрешне и “уврнуте” ставове према својим обавезама и одговорности, ваше дете ће се осећати добро, слободно ће изражавати своја осећања и развиће снажно осећање личне вредности. На тај начин оно ће се спонтано и слободно развијати, без ограничавања и омаловажавања, те ће постепено, уз вашу помоћ, превазилазити своје несавршености.
Многи родитељи живе у уверењу да је најбољи начин подизања и васпитавања детета управо отворено указивање на оно што код њега не можемо да прихватимо, с чиме се не слажемо, шта нас брине или дословно излуђује. Нажалост, такав став подразумева једно генерално неприхватање детета, будући да обилује командама, забранама, моралним придикама, убеђивањима и готовим решењима по систему: “Ја ћу ти показати како да урадиш, јер сам одрастао и најбоље знам!”.
Пазите шта говорите детету
Деца су изузетно осетљива на све поруке које добијају од својих родитеља и безрезервно верују у њих, нарочито током најранијег детињства. Уколико пречесто етикетирате своје дете, називате га погрдним именима, указујете му на то да је лоше, глупо, несмотрено или трапаво,ете које је толико зависно од вас и свијет посматра вашим очима, повероваће вам у потпуности.
Деца којој родитељи пречесто говоре да су лоша у највећем броју случајева таква и постану. Већ код сасвим малог детета, старог годину или две, у тако деструктивном окружењу родиће се несвесна идеја: “Ако ви заиста мислите да сам толико неваљао, глуп или лош, онда ћу се тако и понашати, онда ћу то заиста и постати!”. И нажалост, мрачно пророчанство се увек остварује. Због тога, опрез с порукама које упућујете свом детету!
Слушајте дете ћутањем
Сада ћете се запитати: “У реду, који је онда најбољи начин комуникације с мојим дететом? Прихватање, у реду, то увек и радимо, али шта даље?”. Осим прихватања, веома је битно и активно слушање. У ствари, активно га слушати значи – активно га прихватати. Многи родитељи и не примећују колико често упадају у реч својим малишанима, колико се често мешају у њихове покушаје да сами реше своје проблеме. Родитељи су најчешће толико везани за своје дете да желе заувек да им буду преко потребни. Да ли је то фер? Да ли је стимулативно за дечји развој? Наравно да није.
Можемо активно да га слушамо на различите начине. Првенствено ћутањем. Допустите вашем детету да до краја исприча шта жели, осећа или га тишти. Немојте пожурити да му помогнете, да му понудите “инстант” утеху или решење проблема. Мирно га слушајте. Док вам несметано говори, постоји велика шанса да ће, пратећи ток својих мисли, самостално ријешити проблем. Други начини активног слушања јесте прихватање дететових идеја, одобравање, климање главом, подстицање да настави с говором и многи други.
Не омаловажавајте дечја осећања!
Активно слушање детета значи прихватање његових ставова и осећања, ма како вам они звучали чудно и неприхватљиво. Никада не дисквалиф
кујте дететова осећања. Уколико се, на пример, силно уплаши пса, реченице типа: “Ма хајде, то је потпуно безопасан пас!”, или још горе: “Стварно си плашљивко, не буди беба!”, на први поглед звуче као утеха, а у ствари сте детету послали поруку омаловажавања његовог осјећања. Активним слушањем помозите детету да прихвати своја негативна осећања и да престане да их се плаши.
Пречесто, у жељи да их заштитимо, стопирамо изражавање негативних осећања и тако их учимо да их се стиде, гутају их и потискују. Она, нажалост, бивају потиснута у несвесне слојеве наше личности, али се ипак испољавају на нежељене начине, кроз неуротске тегобе.
Активним слушањем детету саопштавамо да оно има право да изрази сопствена осећања, да је самостална особа са својим ставовима, идејама и осећањима. На тај начин помажемо дјетету да развије самосталност. Док га слушате када вам говори о свом проблему, подстичите га речима и изразима лица да настави и зауставите порив да му одмах понудите излаз из проблематичне ситуације.
Тиме ћете подстаћи своје дете на самосталност, активно трагање за решењем, указаћете му да у њега имате поверења, да га сматрате способним и дораслим многим ситуацијама, као и да сте свесни да је самостална личност, одговорна за последице својих поступака.
Аутор: Life Conten