Нико није увек 100% мотивисан. Сви имамо негативне дане и задатке које бисмо најрадије да избегнемо. Код деце је то још израженије јер не могу поседовати онај ниво продуктивности који имају одрасли. Прочитајте савете који вам могу помоћи да охрабрите своје дете и мотивишете га да испуни задатке којима није баш одушевљено.
Постоји мало ствари које нервирају родитеље више од детета које не жели да покуша. Није битно да ли се ради о домаћем задатку из математике, часовима плеса или часовима гитаре које је тако силно желело а сада уопште не вежба, сви желимо да нам дете буде марљиво, да улаже напор, прихвата изазове и схвата значај упорности. Пречесто уместо свега тога видимо мрзовољно „развлачење“ и цмиздраво жаљење „Ово је досадно!“.
Пронађите нешто што је забавно
Некада је лако мотивисати дете. Када је задатак лак и занимљив, чак и велики труд долази не чини се напорним. Дете које воли кошарку може бескрајно дуго да вежба слободна бацања. Дете које је фасцинирано Грчким боговима ће „прождирати“ књиге на ову тему. Све ово су примери унутарње мотивације, зато што мотивација долази од самог ужитка који доноси задатак.
Када је то могуће, било би добро стимулисати унутрашњу мотивацију претварајући задатке који се морају одрадити у оне које је забавно обављати. Будите разиграни, употребите хумор, допустите деци да истражују, подстичите њихову радозналост… ово су начини помоћу којих задатке можете учинити много занимљивијим.
Али снага унутрашње мотивације ту престаје. Понекад је учење обавеза и радни задатак, тако да мотивација мора да потекне из нечега што тај задатак превазилази, нечег већег и том тренутку невидљивог.
Награда је ризик
Често, када мотивација код деце „мањка“, одрасли прибегавају наградама како би се дете покренуло. Ово ће привремено уродити плодом. Уколико употребите графиконе са стикерима (свако добро понашање означава раст на лествици), или предложите куповину мале играчке као награде, добићете понашање какво желите. Понекад је ово све што је потребно. Ако је у питању само мала препрека, ситна награда може покренути дете, нарочито уколико је у питању задатак који постаје лакши и пријатнији након вежбања.
Овакав вид мотивације има и своје мане. После отприлике три недеље примене овог система, детету ће исти досадити, а и родитељи остају без идеја. Награда може да значи да задатак није обавезан. Дете ће одлучити да награда није вредна труда, и да одбити да изврши задатак. Такође, дете може кренути да се расправља око критеријума које сте му поставили, или да испуни неки минимум задатка да би добило награду.
Честа примена награде може пробудити преговарачки став код детета, или боље речено – ценкање. Немојте обучавати своје дете да на сваки ваш захтев одговори питањем: „Шта ћу добити ако то урадим?“
Награде исто тако могу поткопати унутрашњу мотивацију, јер дете то схвата као нешто што не би само одабрало да уради и задатак испуњава само због награде.
Награде су вид екстерне контроле. Оно што ми желимо за децу је унутрашња мотивација која долази из њих самих – из онога шта они мисле и цене – мотивација која их подстиче чак и када задатак није пријатан и када родитељи нису ту да их подстичу.
Изградња унутрашње мотивације
На основу истраживања које су спровели, Едвард Деци и Ричард Рајан са Универзитета Рочестер, указали су на три основне потребе на којима се темељи унутрашња мотивација: компетенција, аутономија и повезивање – конекција. Њиховом правилном стимулацијом помаже се развој унутрашње мотивације.
Компетенција
Стицање нових вештина је изузетно мотивишуће. Када дете тек учи да вози бицикл, желеће да то ради по цео дан, сваки дан. Веома је узбудљиво овладати новим вештинама. На другој страни, деца ће се опирати и избегаваће да раде оне ствари у којима мисле да су лоша. Било да се ради о писању, часовима виолине или кошарке, када дете помисли да је лошије од саиграча, неће желети да учествује. Осећаће се посрамљено, или постиђено и жалиће се да је та активност глупа и досадна.
Понекад, решење је да повећате компетентност детета тако што ћете открити слабост у његовим вештинама, проблем са концентрацијом и тешкоће приликом учења. Некада је деци потребна помоћ да схвате како да постану компетентна.
* Нека нагласак буде на напору и стратегију – истраживање које је спроведено показало је да већи утицај имају похвале за труд, него за урођене способности детета, и да на тај начин деца радије прихватају изазове. Деца такође могу имати користи од схватања стратегија учења. На пример, приликом припреме за тест, боље резултате ће донети вежбање и решавање математичких задатака, него прелиставање бележака. Улагање труда и планирање стратегије утиру пут детета ка компетентности.
* Одредите критеријуме – веома је обесхрабрујуће за децу када уложе доста труда, а на крају чују да су урадили све погрешно или да су прескочила јако важан део. Уколико је ваше дете брзоплето и „баца се на посао“ пре него што прочита упутство, давање смерница или одређивање приоритета приликом решавања проблема може да спречи сузе и траћење времена. Охрабрујте своје дете да јасно означи најважније инструкције и да провери оно што је већ завршило како му неишта не би промакло.
* Указујте на напредак – када се њихов напредак види, деца се осећају способније. Поделите велике задатке на целине, тако да дете може да види пут који прелази до циља – „Само још један део је остао.“ Разговарајте са дететом о времену у коме са нечим мучило, и како је после свега успело. Добро је рећи му: „Некада су ти такве ствари задавале велике проблеме, али их сада баш добро разумеш и решаваш!“
Самосталност
Нико не воли када га контролишу. Деца понекад нису мотивисана јер осећају да су приморана да нешто ураде. Наравно, не можемо деци дати потпуну слободу да раде само оно што желе, али отпор можемо смањити тако што ћемо им дозволити одређени ниво самосталности.
* Понудите им избор. Уколико дете има утицаја на то како ће се нешто урадити, то ће аутоматски учинити да буду мотивисанија. Допустите деци да бирају између подједнако прихватљивих алтернатива. Ово или оно? Сада или касније? Понудите им две или три опције, јер ако им понудите више дете неће моћи лако да се одлучи.
* Дајте детету објашњење које ће му бити разумљиво. Деци је лакше да раде ствари уколико разумеју разлоге због којих треба да их ураде. Деца се често жале да морају да уче ствари које никад неће користити. Један од могућих одговора је да се на тај начин вежбају вештине које ће му користити кроз живот, као што је способност да ефикасно обавља посао, да информације задржи у глави и да ради у групи.
* Охрабрујте решавање проблема. Најбоља решења за мањак мотивације обично долазе од саме деце. У тренутку када се дете смири, питајте га за мишљење шта му може помоћи да би неки задатак завршило. Морате бити доследни и охрабривати своје дете да престане да се жали и смишља изговоре и да крене да прави план како решило проблем.
Повезаност
Повезаност је јако битан извор мотивације. Деца воле да раде ствари које их повезују са људима до којих им је стало.
* Покажите да сте свесни дечијих осећања. Да би се дете некада покренуло све што је потребно је да одрасли разуме одакле долази његово оклевање и отпор. Можете му рећи: „Ти вероватно мислиш да није фер што ти је наставник дао толико тога да урадис…“
* Пронађите узор или подршку друштва. Мотивација не мора да буде само изнутра. Узор може детету помоћи да замисли шта жели да буде кад порасте. Ако дете има драгу учитељицу или је део чврсто повезаног тима, биће мотивисано да се више труди. Учење са друговима може помоћи детету да лакше нешто научи. Чак и само седење поред некога док ради може да смањи одбојност и да учини да је уложени напор доста лакши.
* Имајте разумна очекивања. Деца углавном желе да удовоље својим родитељима. Ово није њихова највећа мотивација, али је битна. Деца никад не прерастају ту жељу да родитељи буду поносни на њих. Незаслужене похвале неће помоћи, али исто тако не треба да будемо ни шкрти у својим одобравањима.
Нико није увек 100% мотивисан. Сви имамо негативне дане и задатке које бисмо најрадије да избегнемо. Код деце је то још израженије јер не могу поседовати онај ниво продуктивности који имају одрасли.
Потребни су вежба и ментална зрелост како би се иницирала унутрашња мотивација чак и када се ради о задацима који нам нису интересантни. У међувремену, потребно је бити стрпљив и имати разумна очекивања када се ради о стварима које наша деца могу у том тренутку; у реду је очекивати и мало изнад њихових могућности. И увек треба имату на уму да су благе речи и охрабрења далеко више мотивишуће него константна критика.
Извор: pbs.org / eci-pec.rs