Др Едвард Троник један је од најцењенијих америчких професора и стручњака за дечји развој. Он је истакнути професор Универзитета у Масачусетсу и аутор једног од најзначајнијих експеримената о утицају недостатка родитељске наклоности и повезаности на дете.
Овај експеримент Троник је спровео давне 1975. и он је и данас један од најзначајнијих у области дечје психологије. Носи назив „експеримент хладног лица“ и ево зашто је толико важан.
Шта је експеримент „хладног лица“?
Спроведен пре скоро 50 година и врло кратак, овај експеримент посматра понашање детета, тачније бебе, у зависности од мајчине реакције. Након два минута интензивне игре, осмехивања и пружања непрестане пажње, мајка се на један тренутак окреће и беби враћа потпуно промењена. Мирног, каменог лица, без икакве емоције. Беба непрестано покушава да „врати“ своју мајку, да је заинтересује за интеракцију и поново оствари контакт. Кад сви ти покушаји остану без одговора, беба се „повлачи“ и окреће лице и тело од мајке, уз израз лица који одаје да је изгубила наду.
Овај експеримент остао је један од оних који су највише пута поновљени у развојној психологији. Коришћен је још много пута, у испитивању крос-културних разлика, глувих беба, беба са Даун синдромом, беба изложених кокаину, аутистичне деце, деце чији родитељ пати од депресије…
„Направили смо и експеримент током ког мајка чучне тако да буде у нивоу очију бебе од скоро годину дана, игра се са њом, разговарају, мајка одговара на њене потребе, окреће се у правцу у ком беба показује. Мама и беба усклађују своје потребе, комуницирају, и то је управо оно што је и беби и мами потребно. У следећој фази експеримента, замолили смо мајку да не одговара на бебине потребе, да се уозбиљи, и да њено лице постане безизражајно.“ – објашњава др Троник, аутор експеримента.
„Беба веома брзо схвата да је мама другачија, и покушава да, на све начине које је до тада комуницирала, поново освоји њену пажњу. Смеје јој се, показује прстом у одређеном правцу јер је навикла да мајка погледа у том правцу, пружа руке ка њој, љути се и као да каже ‘Шта се то овде дешава?’. Затим почиње да плаче…
Иако је овај експеримент трајао само 2 минута, беба је реаговала веома бурно, почела је да се окреће од мајке и да изађе из столице. Иако мала, била је под веома великим стресом, све док јој се мајка није поново обратила.“ – рекао је Едвард Троник.
Из овог тако једноставног експеримента родитељи могу научити много о томе како њихово расположење, њихове реакције и емоције утичу на децу. И кад су сасвим мали, али и у тинејџерском узрасту. Наша нервоза, депресија, стрес, преноси се на њих, а недостатак повезаности оставља дубок траг. Они то не умеју да нам кажу. Али умеју да покажу. На нама је да такве знаке не тумачимо као размаженост, већ као здраву потребу за емоционалном повезаношћу са онима који су им најважнији на свету.