Грегори Кјури, професор филозофије на Универзитету Нотингем, тврдио је у Њујорк Тајмсу о томе да нас литература не унапређује као личности, јер „нема довољно чврстих доказа да читање Толстоја, или других великих писаца, људе чини морално и социјално напреднијим“
Ипак, постоје такви докази. Рејмонд Мар, психолог Јорк Универзитета у Канади и Кејт Отлеј, професорка когнитивне психологије Универзитета Торонто, у истраживањима објављиваним од 2006. до 2009. изнели су податке о појединцима који често читају романе за које се испоставило да боље разумеју друге људе, имају снажнију моћ емпатије и могућност да виде свет из перспективе других људи.
Ова повезаност опстаје и ако се у истраживање убаци претпоставка да појединци са већом могућношћу за емпатију природно одлучују да више читају романе. Истраживање које је Мар спровео 2010. наишло је на сличне резултате код мале деце: што им се више читају приче, оштрији је њихов ум и боље разумеју намере других људи.
„Удубљено читање“, као супротност површном читању какво практикујемо на интернету је угрожена пракса, али неопходна како бисмо сачували своју суштину исто као што нам је неопходно да рестаурирамо древне споменике културе, и да чувамо врхунска уметничка дела од пропадања.
Нестајање „удубљеног читања“ као начина да се проведе слободно време свакако би променило интелектуални и емоционални развој генерација које расту и долаз.
Једно знатно новије истраживање когнитивне науке, психологије и неурологије показало је јасно да је „удубљено читање“ – оно споро, проткано импресијама, богатим поистовећивањем и упијањем сваког детаља – аутентично искуство, које се доста разликује од пуког декодирања речи из словних знакова.
Иако удубљено читање, генерално говорећи, не захтева присуство традиционалне књиге, само ограничење које има штампани папир доприносе мањем ометању и олакшавају „удубљивање“ током читања. Књига нема додатне линкове. Тиме ослобађа читаоца могућности да бира да ли ће прекинути читање једног садржаја да би прешао на други, а уједно и олакшава процес доласка до пуног доживљаја прочитаног наратива.
Импресију потпомаже начин на који мозак учитава богате детаље, алузије и метафоре. Иако је реч о дубокој имагинацији, у мозгу се тада активирају исти „окидачи“, који би се активирали да се прочитано заправо догађа у реалности.
Емоционална измештења и моралне дилеме на које наилазимо у литератури због тога се данас сматрају вежбом за мозак. Измештајући нас у мисли главних ликова, фиктивних јунака, како сугеришу најсвежија истраживања, литература нас на живописан начин припрема за реалан живот и билдује наше капацитете за емпатију.
Извор: nedeljnik.rs