Знање је моћ. Када дете схвати шта се дешава у мозгу, направило је први корак ка стицању моћи да прави сопствене изборе. Знање не даје моћ само деци, већ и родитељима. Ако знамо како функционише мозак, знаћемо како да се поставимо када је нашем детету потребна наша помоћ. Прочитајте савете докторке Хејзел Харисон како најлакше да научите дете о функцијама мозга.
Понекад нам мозак обузму снажна осећања страха, туге или љутње, што по правилу изазива осећај збуњености, нарочито код деце. Управо због тога је важно да деци помогнемо да схвате шта се дешава у њиховом мозгу. Такође је корисно уколико дете поседује и вокабулар којим може да изрази своја емотивна искуства, на начин који је другима разумљив. Ово можете упоредити са познавањем неког страног језика: уколико остали у породици могу да користе исти језик, комуникација је много лакша.
Дакле, како отпочети ове разговоре са својим дететом, да све звучи довољно забавно да би му држало пажњу, и да буде довољно једноставно да би оно могло да схвати?
ШТА ЈЕ ТО МОЗАК?
Представљање куће мозга: приземље и спрат.
Деци најпре објасним да је њихов мозак попут куће која има приземље и спрат. Ова идеја представљена је у књизи Др Дана Сигела и Тине Пеј Брајсон под називом ‘‘The Whole Brain Child, и представља заиста једноставан начин да се деци помогне да размисле о томе шта се дешава унутар њихове главе. Ја ову аналогију померам корак унапред, тако што деци кажем ко живи у кући. Испричам им приче о ликовима који живе на спрату, као и онима који живе у приземљу. У суштини, на један њима близак начин покушавам да им објасним функције неокортекса (дела нашег мозга задуженог за функцију размишљања – горњег дела куће), као и система наших екстремитета (део нашег мозга задужен за осећања – приземље).
Ко су станари на првом спрату и у приземљу?
Обично су ликови које живе на првом спрату мислиоци, вични решавању различитих проблема, планери, регулатори емоција, креативци, флексибилни и самоуверени. Ја им дајем имена као што су Стефан Прибрани, Петар Одгонетало, Креативни Марко или Флексибилни Филип.
У приземљу живе ликови са изоштреним чулима. Они су јако усредсређени на нашу безбедност и задовољење наших потреба. Ту почиње наш инстинкт за преживљавањем. Они мотре на опасност, активирају аларм и старају се да будемо потпуно спремни на борбу, бег или скривање када смо угрожени. Ту, у приземљу живе ликови као што су Алекс Узбуна, Мики Плашљивко и Капетан Вук.
У ствари, није ни важно која ћете им имена дати, све док ваше дете и ви знате о коме (и чему) причате. Зашто да не – покушајте сами да смислите нека имена, као што су имена дечака или девојчица, животиња, имена јунака цртаних филмова, или нека сасвим нова, измишљена имена. Можда вреди покушати са ликовима из филмова или књига које дете воли, покушајте да пронађете ваш јединствени заједнички језика за причу о функцијама мозга.
ШТА СЕ ДЕШАВА У МОЗГУ КАДА ЈЕ ЧОВЕК У ОПАСНОСТИ?
Спуштање ролетне: тренутак када ‘приземље’ преузима команду
Наш мозак најбоље ради када горњи и доњи спрат раде заједно. Замислите да је степениште које повезује ова два нивоа пуно ликова који једни другима преносе поруке. Ово нам помаже да правимо праве изборе, да склапамо пријатељства и будемо у добрим односима са другим људима, да смислимо узбудљиве игре којих ћемо се играти, да се смиримо када смо љути или да се извучемо из опасних ситуација.
Десиће се да Алекс Узбуна из приземља да примети неку опасност, на шта ће Мики Плашљивко да се успаничи, и пре него што схватимо где се уопште налазимо, Капетан Вук је већ активирао аларм, наредивши телу да се припреми за опасност. Капетан Вук воли да командује, и чујемо како виче из свег гласа: „Приземље преузима команду. Спрат може да се врати нормалном обављању посла тек када прође опасност.“ То је тренутак када доњи мозак ‘спушта ролетну’ (да употребимо фразу Дана Сигела) преко горњег мозга. То значи да су сада степенице које иначе омогућују да спрат и приземље раде заједно, више не обављају своју функцију.
Понекад је спуштање ролетне најбезбеднија опција.
У ситуацији када свако у кући мозга галами и прави буку, нико не може да дође до речи. Вук не дозвољава горњем мозгу да било шта каже, како би екипа из приземља могла да нам припреми тело за наступајућу опасности. Капетан Вук ће можда другим деловима тела дати сигнал да се укључе (или искључе). Он може да убрза рад срца, да би нас припремио на хитар трк, или да нам напрегне мишиће за борбу до крајњих граница снаге. Исто тако може да заповеди деловима нашег тела да буду непомични, како би могли да се сакријемо од опасности. Он ово ради да би нас заштитио од опасности.
Покушајте да од вашег детета добијете одговор када би која ових реакицја била најбезбеднија. Ја често покушавам да наведем примере који не постоје у стварности (зато што желим да деца ове идеје промисле на забаван начин, да се не би уплашила). На пример, питам шта би њихов доњи мозак учинио када би се на игралишту појавио диносаурус?
Свако спушта ролетну.
Пронађите неколико примера које ћете поделити са својим дететом, о ситуацијама у којима свакоме од нас може да се догоди да ‘спусти ролетну’. Одаберите ситуације које нису превише стресне, јер ако се дете превише забрине, може му се десити да ‘спусти ролетну’ у тренутку док му објашњавате пример!
Ево једног примера који бих ја вероватно употребила: Сећаш се када мама није могла да нађе кључеве од кола, а већ смо каснили у школу – сећаш се како сам стално изнова тражила на истом месту? То је због тога што је доњи мозак преузео команду, ја сам спустила ролетну и мој горњи мозак, мозак који је задужен за размишљање, није могао да обавља своју функцију.
Када доњи мозак погреши.
Постоје ситуације када ‘спустимо ролетну’, мада нам је екипа са спрата итекако потребна, и не можемо да се изборимо без помоћи коју би нам иначе пружили Петар Одгонетало или Карло Прибрани.
Свима нам се дешава да спустимо ролетну, али деца то често раде више него одрасли. У дечјем мозгу Капетан Вукчесто бива превише узбуђен, па притиска тастер за панику, доводећи чак и небитне ствати до усијања и хаоса, а то се дешава због тога што се горњи спрат код деце тек дограђује и довршава. У ствари, овај спрат и не може бити довршен све док добро не пређемо двадесету годину живота. Понекад, када ово желим да нагласим,постављам деци следеће питање:
ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ СВОГ ТАТУ ИЛИ МАМУ ДА ЛЕЖЕ НА ПОДУ СУПЕРМАРКЕТА И ВРИШТЕЋИ ЗАХТЕВАЈУ ДА ИМ СЕ КУПЕ ЧОКОЛАДНЕ БОМБОНЕ?
Деца се на ово често закикоћу, што је добро, јер значи да целу причу и даље доживљавају као игру, по чему знам да су активно укључени у процес учења. Ја им онда кажем да родитељи у ствари воле чоколаду баш колико и деца, али су научили како да придобију Стефана Прибраног и Петра Одгонетала, који сарађују са Капетаном Вуком и понекад (не увек) успеју да га спрече да активира аларм за опасност, када то није неопходно. За овако нешто је потребна вежба, при чему увек нагласим деци да су њихови мозгови још увек у изградњи, и да непрекидно уче из искуства.
Куда даље?
Не очекујте да ћете успети да све ликове који станују у кући мозга уселите у једном дану и да их тамо удобно сместите – за селидбе је потребно време, баш као и за учење о функцијама мозга. Важно је да отпочнете разговор на ову тему, и да јој се повремено враћате. Можда ћете пожелети да пронађете још креативних начина да са својим дететом даље истражујете кућу мозга. У том случају, овде је неколико идеја које вам користити у почетку:
1. нацртајте кућу мозга и све ликове који је настањују ;
2. нацртајте слику на којој ћете приказати како изгледа унутрашњост куће када приземље спусти ролетну;
3. пронађите стрип из кога ћете исећи ликове за приземје и спрат у кући мозга ;
4. напишите причице о авантурама ликова у кући мозга ;
5. употребите кућу за лутке (или – уколико немате кућу за лутке – две кутије за ципеле стављене једна на другу могу савршено да послуже) и настаните је ликовима у приземљу и на спрату;
Уколлико имате друге креативне начине за коришћење куће мозга, волела бих да ми то кажете. Не заборавите да ваша кућа мозга мора бити занимљива и жива, и деца неће ни осетити да уче основе емотивне интелигенције.
Извор:http://www.eci-pec.rs/heysigmund.com