Деца јако тешко контролишу емоције. Поготову јер она немају развијен осећај самоконтроле, али ни разумевања социјално-прихватљивог понашања да схвате да није у реду да се љуте и вичу на сред игралишта или у холу Дома здравља. Емотивна интелигенција је нешто што се развија у току целог живота али је јако важно рано почети “вежбање” са децом како би схватила какве се то промене у њима дешавају приликом реакција на разне ситуације са којима се сусрећу.
Страшни двогодишњаци. Тринејџери. Неухватљиви четворогодишњаци. Ово су године које прате неконтролисани испади и бурни изливи емоција – помало опори подсетник да мала деца још увек нису научила како да контролишу своје емоције. Ипак, уместо да скрштених руку чекамо да прерасту ову фазу, ми, који се о њима старамо, можемо да искористимо ову прилику и да их научимо како да развију емотивну писменост, од чега ће имати како непосредне, тако и дугорочне користи.
Све је више испитивања која потврђују делотворност експлицитне обуке у области емотивне интелигенције са којом се почиње од најранијег узраста. Многи извори наводе да предшколци који учествују у програмима за развој социо-емотивних способности показују мање склоности ка агресивном понашању и мање анксиозности, при чему такође постају бољи у решавању социјалних проблема. Иако мирнија атмосфера у учионици коју овакви програми омогућују свакако доноси многе предности, постоје и многе друге користи које постају препознатљиве тек након предшколског узраста: уочена је снажна корелација између про-активне социјализације у раном детињству и будућег академског постигнућа и менталног здравља. Другим речима, када деца науче да смирено изражавају своје емоције, да своја осећања показују речима и да се са другима опходе љубазно, тиме постављају темеље свог будућег успеха и добробити.
Чак и без формалног наставног плана, родитељи и васпитачи деце најранијег узраста могу пуно да учине како би поспешии њихово емотивно описмењавање.
Шта је то што родитељи и васпитачи могу да ураде
1. Именујте емоције
Уколико умемо да промислимо оно што чујемо, умећемо и да дамо прави савет. Терапеути најпре саслушају пацијенте, да би се затим аналитички осврнули на оно што је речено, чиме својим пацијентима помажу да схвате сопствену ситуацију. Иако мала деца и предшколци имају ограничене способности вербалног изражавања, родитељи и њихови учитељи могу да ‘ослушкују’ њихово понашање – било да се ради о викању, гурању, плакању или повлачењу – важно је да се овакве ситуације анализирају и да се њихова осећања назову неким именом. То би могло да звучи попут овога:
„Ти си се разбеснео! Твој мали бата је поцепао твој цртеж и ти си сада БЕСАН.”
„Тужан си. Бака је отишла, а хтео си да остане. И сада си тужан, тако тужан.”
„Срећан си! Добио си велики балон и скачеш горе-доле, јер си тако срећан!”
Нека вам овако експлицитно изражавање не буде чудно, ствари увек треба називати правим именом. Времено, како дете сазрева, ова стратегија се може применити за увођење нових нијанси у значењу, којима се богати њихов вокабулар емотивних стања: „Звучиш исфрустрирано. Кула ти се срушила, а пуно си радио да би била тако висока! Ко се не би разочарао?” Или: „Препао си се, зар не? Баш је гласно загрмело, и баш те је изненадило.”
2. Нормализујте емоције
Емоције се морају категорисати као добре или лоше. Упркос томе, снажне емоције могу да преплаше или потпуно обузму дете. Због тога је неопходно да се њихове реакције на стимулансе нормализују, тако што ћемо им објаснити да сви понекад осећамо бес, тугу или страх; тиме ћемо их утешити и помоћи да стекну способост сагледавања ситуације из различитих перспектива.
Након што се дете смири, потребно је да се још једном вратимо корак по корак уназад, да укратко сумирамо шта се тачно десило, са посебним освртом на дететова осећања. Када то урадимо, добро је да детету објаснимо да се сви тако понекад осећамо, укљуујући и нас саме. На пример, рећи ћемо у: „Када је бака јутрос отишла, био си веома тужан. Ударао си ногама и плакао. Хтео си да бака остане и да се играте. Сви смо понекад тужни. И ја сам била тужна када је бака отишла, јер волим да причам са њом и гледам како ти чита књиге. Тужно је када се људи растају. Хоћеш ли да је позовемо сутра да је поздравимо, или да јој нешто нацрташ?”
И нешто што није лоше знати унапред: Немојте се изненадити уколико дете затражи да му више пута причате исту причу ‘Како сам се разбеснео када смо играли ‘Не љути се, човече’. Овакво понављање има својих предности: догађај који је изазвао емотивну реакцију је безопасно смештен у прошлост, тако да га заједно са дететом можете користити као репер за будуће емотивне стимулансе.
3. Развијање стратегија
Иако пре или касније сви научимо да ред испред касе у супремаркету није најбоље место за неконтролисани излив незадовољства, то не значи да не доживљавамо фрустрацију у ситуацији када каснимо, а заглављени смо у саобраћајној гужви. Мада не можемо увек да конролишемо своја осећања, можемо да контролишемо начин на који их изражавамо.
Користећи једноставне стратегије које се лако памте, можете помоћи развоју детета. Уколико дете има проблема са одређеном врстом агресивног понашања, помозите му да вербално изрази оно што не може и оно што може, као на пример: „Када сам љут, не смем да ударим свога брата, али смем да лупам ногама о под и да стискам лопту.“ Такође је могуће пронаћи везу између расположења и здраве исхране, физичке активности и спавања: “Понекад када осећам фрустрацију, довољно је да поједем неку вочку или да одспавам, па да се осећам боље.”
4. “Читање” слика
Истраживања показују да читање уметничке прозе помаже развоју емпатије. Сликовнице нам помажу да код малишана развијемо емотивну писменост, уз помоћ илустрација које делују као оквир за визуелни контекст. Када у причи дође до одређеног срећног, застрашујућег или фрутрирајућег обрта, треба застати и заједно са дететом погледати слику. „Погледај је – шта мсилиш, како се она сада осећа?“ Проучите израз лица јунака из приче, њихову позу и поступке. Исту ову технику можете применити и када заједно гледате нешто на екрану.
5. Вежбе усредсређене медитације
Концепт усредсређене медицтације потиче из Будизма, а данас је опште-прихваћен међу лекарима и наставницима као средство којим се потпомаже метално здравље и побољшава саморегулација емоција. Кључни принцип ових вежби јесте умиривање тела и духа и усмеравање целокупне пажње на појаве у окружењу – звуке, мирисе и призоре. Вежбајте да са својим ученицима или децом – седате у тишини 60 секунди, а затим испричајте једни другима шта сте видели и чули. Уведите свакодневне ‘шетње ослушкивања’ у парку или у суседству. Пре спавања, или по завршетку часова у школи – испирчајте другима о малим задовољствима које сте имали тог дана.
Емотивна писменост је основа за било какав напредак, баш као и учење слова матерњег језика. Као што психолог Данијел Големан каже: „Уколико неко не користи своје емотивне способности и не поседује свест о самом себи, уколико не може да контролише силину својих емоција, не поседује саосећање и искуство истинских односа са другима, таква особа не може успети у животу, без обзира на интелигенцију.”
Страшни двогодишњаци. Тринејџери. Неухватљиви четворогодишњаци. Ово су године које прате неконтролисани испади и бурни изливи емоција – помало опори подсетник да мала деца још увек нису научила како да контролишу своје емоције. Ипак, уместо да скрштених руку чекамо да прерасту ову фазу, ми, који се о њима старамо, можемо да искористимо ову прилику и да их научимо како да развију емотивну писменост, од чега ће имати како непосредне, тако и дугорочне користи.
Све је више испитивања која потврђују делотворност експлицитне обуке у области емотивне интелигенције са којом се почиње од најранијег узраста. Многи извори наводе да предшколци који учествују у програмима за развој социо-емотивних способности показују мање склоности ка агресивном понашању и мање анксиозности, при чему такође постају бољи у решавању социјалних проблема. Иако мирнија атмосфера у учионици коју овакви програми омогућују свакако доноси многе предности, постоје и многе друге користи које постају препознатљиве тек након предшколског узраста: уочена је снажна корелација између про-активне социјализације у раном детињству и будућег академског постигнућа и менталног здравља. Другим речима, када деца науче да смирено изражавају своје емоције, да своја осећања показују речима и да се са другима опходе љубазно, тиме постављају темеље свог будућег успеха и добробити.
Чак и без формалног наставног плана, родитељи и васпитачи деце најранијег узраста могу пуно да учине како би поспешии њихово емотивно описмењавање.
Шта је то што родитељи и васпитачи могу да ураде
1. Именујте емоције
Уколико умемо да промислимо оно што чујемо, умећемо и да дамо прави савет. Терапеути најпре саслушају пацијенте, да би се затим аналитички осврнули на оно што је речено, чиме својим пацијентима помажу да схвате сопствену ситуацију. Иако мала деца и предшколци имају ограничене способности вербалног изражавања, родитељи и њихови учитељи могу да ‘ослушкују’ њихово понашање – било да се ради о викању, гурању, плакању или повлачењу – важно је да се овакве ситуације анализирају и да се њихова осећања назову неким именом. То би могло да звучи попут овога:
„Ти си се разбеснео! Твој мали бата је поцепао твој цртеж и ти си сада БЕСАН.”
„Тужан си. Бака је отишла, а хтео си да остане. И сада си тужан, тако тужан.”
„Срећан си! Добио си велики балон и скачеш горе-доле, јер си тако срећан!”
Нека вам овако експлицитно изражавање не буде чудно, ствари увек треба називати правим именом. Времено, како дете сазрева, ова стратегија се може применити за увођење нових нијанси у значењу, којима се богати њихов вокабулар емотивних стања: „Звучиш исфрустрирано. Кула ти се срушила, а пуно си радио да би била тако висока! Ко се не би разочарао?” Или: „Препао си се, зар не? Баш је гласно загрмело, и баш те је изненадило.”
2. Нормализујте емоције
Емоције се морају категорисати као добре или лоше. Упркос томе, снажне емоције могу да преплаше или потпуно обузму дете. Због тога је неопходно да се њихове реакције на стимулансе нормализују, тако што ћемо им објаснити да сви понекад осећамо бес, тугу или страх; тиме ћемо их утешити и помоћи да стекну способост сагледавања ситуације из различитих перспектива.
Након што се дете смири, потребно је да се још једном вратимо корак по корак уназад, да укратко сумирамо шта се тачно десило, са посебним освртом на дететова осећања. Када то урадимо, добро је да детету објаснимо да се сви тако понекад осећамо, укљуујући и нас саме. На пример, рећи ћемо у: „Када је бака јутрос отишла, био си веома тужан. Ударао си ногама и плакао. Хтео си да бака остане и да се играте. Сви смо понекад тужни. И ја сам била тужна када је бака отишла, јер волим да причам са њом и гледам како ти чита књиге. Тужно је када се људи растају. Хоћеш ли да је позовемо сутра да је поздравимо, или да јој нешто нацрташ?”
И нешто што није лоше знати унапред: Немојте се изненадити уколико дете затражи да му више пута причате исту причу ‘Како сам се разбеснео када смо играли ‘Не љути се, човече’. Овакво понављање има својих предности: догађај који је изазвао емотивну реакцију је безопасно смештен у прошлост, тако да га заједно са дететом можете користити као репер за будуће емотивне стимулансе.
3. Развијање стратегија
Иако пре или касније сви научимо да ред испред касе у супремаркету није најбоље место за неконтролисани излив незадовољства, то не значи да не доживљавамо фрустрацију у ситуацији када каснимо, а заглављени смо у саобраћајној гужви. Мада не можемо увек да конролишемо своја осећања, можемо да контролишемо начин на који их изражавамо.
Користећи једноставне стратегије које се лако памте, можете помоћи развоју детета. Уколико дете има проблема са одређеном врстом агресивног понашања, помозите му да вербално изрази оно што не може и оно што може, као на пример: „Када сам љут, не смем да ударим свога брата, али смем да лупам ногама о под и да стискам лопту.“ Такође је могуће пронаћи везу између расположења и здраве исхране, физичке активности и спавања: “Понекад када осећам фрустрацију, довољно је да поједем неку вочку или да одспавам, па да се осећам боље.”
4. “Читање” слика
Истраживања показују да читање уметничке прозе помаже развоју емпатије. Сликовнице нам помажу да код малишана развијемо емотивну писменост, уз помоћ илустрација које делују као оквир за визуелни контекст. Када у причи дође до одређеног срећног, застрашујућег или фрутрирајућег обрта, треба застати и заједно са дететом погледати слику. „Погледај је – шта мсилиш, како се она сада осећа?“ Проучите израз лица јунака из приче, њихову позу и поступке. Исту ову технику можете применити и када заједно гледате нешто на екрану.
5. Вежбе усредсређене медитације
Концепт усредсређене медицтације потиче из Будизма, а данас је опште-прихваћен међу лекарима и наставницима као средство којим се потпомаже метално здравље и побољшава саморегулација емоција. Кључни принцип ових вежби јесте умиривање тела и духа и усмеравање целокупне пажње на појаве у окружењу – звуке, мирисе и призоре. Вежбајте да са својим ученицима или децом – седате у тишини 60 секунди, а затим испричајте једни другима шта сте видели и чули. Уведите свакодневне ‘шетње ослушкивања’ у парку или у суседству. Пре спавања, или по завршетку часова у школи – испирчајте другима о малим задовољствима које сте имали тог дана.
Емотивна писменост је основа за било какав напредак, баш као и учење слова матерњег језика. Као што психолог Данијел Големан каже: „Уколико неко не користи своје емотивне способности и не поседује свест о самом себи, уколико не може да контролише силину својих емоција, не поседује саосећање и искуство истинских односа са другима, таква особа не може успети у животу, без обзира на интелигенцију.”
Извор: eci-pec