Kako odgovoriti na detetovu želju za stalnom pažnjom

oktobar 28, 2019

Megan Leksi je majka troje dece, magistar školske psihologije i sertifikovani porodični terapeut. Takođe je deo roditeljskog tima Vašington Posta.

Evo pitanja koje joj je jedan od čitalaca postavio:

“Moj muž i ja imamo dvoje dece – 8 i 3 godine. Znam da smo sami krivi, ali oboje naše dece su apsolutno nemilosrdni u želji da izvuku poslednji atom naše snage u igra s njima. Od trenutka kad dođemo kući s posla, oboje se nacrtaju i jednostavno ne popuštaju dok ne prihvatimo da svu svoju pažnju posvetimo samo njima. I to traje do odlaska u krevet.”

Foto: Canva

Ova majka kaže još i da, vikendom, kada imaju više slobodnog vremena, ili je ne ostavljaju na miru, ili mole za više vremena uz tablet, računar, televizor.

“Nikada nisam zamišljala da ću odgajati decu koja ne mogu sama da pronađu zabavu, ali očigledno da je baš tako ispalo. Koje je normalno vreme koje treba da provedem igrajući se sa decom i kako da ih naučim da ne očekuju tako puno od nas?”

Meganin odgovor je prilično sveobuhvatan, a mi mislimo da bi mnogima mogao biti od pomoći:

“Ovaj scenario mi je vrlo poznat. To se obično dešava onda kada pokušavamo da sledimo sva pravila i budemo dobri roditelji. Onda provodimo vreme s decom, uključujući i individualno vreme sa svakim od njih, pokušavajući da zabranimo tehnologiju tokom vikenda i da ih usmerimo na slobodnu igru.

Ipak, po onome što ste mi napisali, ja ne vidim da vi igde grešite. A onda se nameće pitanje: Ako posvećujete toliko pažnje svojoj deci, zašto im onda i dalje treba pažnja?

Prvo, razmislimo o kvalitetu vaše veze. Da li vaša deca iniciraju vaše zajedničke aktivnosti? Da li su oni prvi koji su pokušali da uspostave kontakt? Da li se neprestano takmiče za pažnju – vašu i muževu?

U ovom pitanju postoje dve važne tačke:

Prvo, iako očigledno provodite vreme sa svojom decom, ako oni smatraju da su oni inicijatori, zapravo se povećava njihova nesigurnost. Zašto? Deca (posebno trogodišnjaci) ne bi trebalo da jure odrasle zbog pažnje. Odgovornost je u potpunosti u rukama odraslih. Ako vas deca proganjaju po kući, povećava se njihova nesigurnost i potreba za pažnjom.

Zato odvojte vreme da razmislite o tome ko upravlja porodičnim odnosom. Zapitajte se: „Da li oni zapovedaju šta ćemo raditi, kako ćemo to uraditi i kada ćemo to uraditi?“ Ako da, shvatićete da zapravo vaša deca svaki put žele da potvrde sebi da imaju vašu pažnju i da su vam važna.

Ponekad, vi inicirajte. Vi odlučite čim ćete igrati, sa kim igrate i koliko dugo. Ako vaše dete voli da se igra Uno, možete da mu kažete “Razmišljao sam da igram Uno sa tobom ceo dan!”, Vi zapravo “vadite reči iz njegovih usta”. Vi ste organizator igre i iako to zahteva određene glumačke veštine s vaše strane, videćete da ćete se zabaviti.

Ono na šta morate biti spremni je da će biti suza. Ako preuzmete inicijativu za igru i odlično se provedete, deca će možda želeti da nastave tu igru, pa, zauvek. Prekidanje igre će ih uznemiriti, ali to ne treba da bude problem. Vaš cilj je i da naučite dete da se suoči sa negativnim osećanjima. Kada dođe vreme za kraj aktivnosti koju ste vi inicirali i koja im se dopala, nastaće drama. Sačekajte da prođe.

Sledeća stvar koju ćete verovatno uraditi je da im date ideje kako da se sami zabave. Očekujte da će svaki predlog biti odbijen (osim možda televizije ili igrica, ali to nećete ni nuditi).

Ali, ako ste već uspostavili duboku vezu u ovom trenutku (a to ne traje satima), apsolutno je prihvatljivo saosećati sa detetom („znam da je zaista bez veze kad ti je dosadno“) i okrenuti se nekom drugom poslu koji treba da obavite.

Moje jedino upozorenje je da je trogodišnjak vrlo mali, a dečja sposobnost da umiruje svoja osećanja još uvek ne postoji. Dakle, ovo je vrsta plesa u kojoj pokušavate da udovoljite potrebama svog deteta, ali i da mu pomognete da odraste. U suštini, svakom detetu je potrebno nešto drugačije.

Poslednje što želim da dodam je da vi kao roditelji morate voditi računa i o sebi. Nađite vremena za trening, za prijatelje, da budete sami. Znam da se lako može javiti osećaj krivice jer možda nećete svakog dana sate i sate provoditi uz decu, ali će vaše raspoloženje biti vese

lo i pozitivno, a vaša sposobnost da budete strpljivi i ljubazni prema svojoj deci će procvetati. Briga o sebi je poput depozita u matičnoj banci.

Dakle, upravljajte stvarima kada je u pitanju komunikacija, ne brinite zbog plakanja i brinite se o sebi. Srećno!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama