Често нам се дешава да када немамо снаге, идеје за активности и када нам је потребан мир, притиснути недаћама можда чак и несвесно или линијом мањег отпора прибегавамо препуштању деце телевизији,компјутеру… Олако и без контроле препуштамо децу малом екрану јер имамо добар изговор – знамо да је ту, поред нас.
Родитељство није лако. Пре свих, родитељи имају одговорност за организацију слободног времена своје деце. Од одраслих зависи како ће деци бити организован дан а и како ће и у којој мери да користе телевизор, компјутер, игрице… Одрасли и остали одговорни за дечји развој и раст не размишљају увек какви се садржаји пласирају деци (агресивни цртани филмови, нападне рекламе, трагичне вести, застрашујући снимци, непримерене игрице). Деца изложена оваквим утицајима идентификују се са јунацима, имитирају понашање, непримерени говор… Изразитим и интензивним повећањем звучних и светлосних ефеката, брзине дешавања деца често ни не стигну до суштине приче и разумевања поруке.
Како доћи до суштине приче, како извући поруку, како учити на туђим примерима, како организовати време а и наћи праву меру?
Битно је квалитетно бављење децом што подразумева заједничко гледање ТВ емисија и дискутовање о виђеном. Када смо заједно испред ТВ екрана можемо да откријемо и шта и како дете нешто разуме а и да пробудимо и подстакнемо нова интересовања за поједине теме нпр. о далеким пределима, давним историјским периодима, како изгледају неки експерименти, како се ради у подморници, руднику… Због свих позитивних и негативних страна дружења са телевизором, компјутером прави је изазов за родитеље а и одрасле из дететовог окружења, како одредити праву меру, односно колико малишанима дозирати ТВ програм као и дружење са рачунарима.
Рецепт лежи у сталном разговору са децом, учењу да се селективно гледа телевизија. Није довољно само ограничити време испред екрана већ организовати време, развити навике активног провођања слободног времена и помоћи деци да науче да се играју. Ако се ради о деци испод три године поставља се питање да ли уопште треба да гледају телевизију. У овом узрасту најважнија је комуникација деце и одраслих и успостављање међусобних односа поверeња и разумевања. И док деца у најранијем узрасту само вокализују, гучу, брбљају, они уче говор тако што одрасли понављају гукање, брбљање, речи; причају им, описују то што раде, скрећу пажњу на ново и важно. Уколико изостане правовремено овакво бављење дететом, велика је вероватноћа да ће дете имати проблема са говором, а касније и читањем и писањем. Сликовнице са животињама, воћем, саобраћајним средствима… и заједничко ишчитавање важније је од свих ТВ емисија. Веома је добродошло да децу још од рођења васпитавамо да воле да читају и да им рецитујемо стихове Јована Јовановића Змаја, Драгана Лукића, Десанке Максимовић, Душка Радовића или Љубивоја Ршумовића и то док још не знају да говоре.
Веома је важно који модел дајемо деци. Да ли бирамо ТВ емисије или је телевизор укључен по цео дан и да ли је ТВ синоним за предах, информације, учење… Од одраслих зависи како ће дете у раном узрасту користити ову справу.
Родитељ може да прибележи у току једне недеље шта је радио заједно са дететом, колико га је хвалио, грдио, о чему су разговарали,шта су заједно научили, видели, приметили, где су били… Интересантан је податак да већина будућих првака не зна да веже пертле, али користи рачунар или гледа ТВ више од два сата дневно.
Ово није информација о дечјим способностима, већ о утицају и односу одраслих из њиховог окружења. Размислите о томе
Извор: www.cikajovazmaj.rs