Главна (и природна) брига родитеља чије дете има потешкоће у учењу јесте како ће то утицати на његове академске успехе даље у животу. Оно о чему не размишљају, (а требало би) јесте какав траг те потешкоће остављају на дете у емоционалном погледу.
Нису сва деца која имају потешкоће у учењу депресивна, тужна или анксиозна, али скоро сва она пролазе кроз емоционалну кризу, бар једном. Није им лако кад виде и осете да каскају за својим вршњацима у школи. Чак и ако се претварају да то не примећују или не брину, чак и ако вам се чини да их много не интересује успех, борба у школи може бити врло фрустрирајуће искуство.
Постоје неки, основни знакови који вам могу одати да ваше дете води унутрашњу емоционалну борбу:
- смањено самопоштовање;
- повећана анксиозност;
- повећана туга или раздражљивост;
- непристојно или агресивно понашање;
- физички симптоми као што су главобоља или болови у стомаку;
- ниска мотивација.
Неки знакови су очигледни, попут плача или анксиозности. Али други, попут напада агресије, чешће буду потпуно погрешно схваћени. Понекад деца више воле да буду„лоша“ или да буду главни забављачи у друштву, него да их доживљавају као „глупе“. На овај начин покушавају да скрену пажњу са школских неуспеха или да опонашају понашање људи до којих им није стало да би задржали имиџ пред другима.
Поред тога што се труде да им помогну да развију своје вештине и пронађу стратегију која ће бити фокусирана на њихове снаге, родитељи би требало да обрате пажњу и на емоционалне потребе детета. Ако примете да дете води унутрашњу борбу, било би добро да покушају да разумеју шта га тачно мучи. То може бити једна или више ствари…
1. Мисле да су недовољно интелигенти
Овај проблем нарочито је изражен у периоду пре дијагнозе. Деца често примећују да не уче истим темпом као и њихови вршњаци и претпостављају да једноставно нису тако паметни као што друга деца. Нажалост, они се могу и даље идентификовати као такви, чак и након што добију дијагнозу „потешкоће у учењу“.
Шта да уради родитељ
Објасните свом детету шта тачно значи имати „потешкоће у учењу“.
Он то можда и не зна, али по дефиницији, потешкоће у учењу немају никакве везе са интелигенцијом. Дијагнозу поставља стручњак који открива да дете не може без помоћи достићи своје природне способности учења у датој области.
Размислите о порукама које шаљете
Дете је веома осетљиво на емоције својих родитеља. Ако осећа да дијагнозу не можете лако прихватити или да је прихватате као лошу ствар, вероватно ће је и дете доживети исто.
Размислите о сопственим осећајима
Потешкоће у учењу могу бити наследне па се као родитељ можете вратити својим властитим тешким успоменама. Најбољи начин да помогнете свом детету да има позитиван став према дијагнози је позитивно мишљење о њему којег ће дете увек бити свесно.
2. Дете мисле да се разликује од својих вршњака
Већина деце не жели да се разликује од својих пријатеља. Стога, кад их изведу из школског окружења како би им давали приватне часове или кад их наставник испитује, плаше се да неће моћи да покажу оно што се од њих тражи. Осећају се збуњено и изоловано. Таква свакодневна искуства могу уништити дететово самопоштовање и навести га да изгради негативан, одбијајући став према школи.
Шта да ради родитељ
Питајте учитеља како се дете осећа
Учитељима је понекад потребна помоћ да разумеју како се осећа ученик са потешкоћама у учењу. Разговарајте с њима отворено. Покушајте да пронађете најбољи начин рада који ће бити прихватљив за све. На пример, ако је дете превише анксиозно да чита, учитељ би требало да сачека да дете само подигне руку и затражи да прочита. Ако наставник треба да процени ученикове способности читања према наставном плану, можда је боље то учинити на додатној настави, без публике.
Не штедите похвале
Деца која имају тешкоће у школи могу имати велики проблем са критикама које их заболе више него њихове вршњаке. Када наставници улажу посебне напоре и обрате пажњу чак и на мале успехе ових ученика, то им може подићи расположење и побољшати самопоуздање.
3. Деца су исцрпљена
Нажалост, потешкоће са учењем деце често значе да морају да уче и раде озбиљније од других. Проводе више времена радећи домаће задатке и узимајући приватне часове. НЕпрестани труд да стигну своје вршњаке чини да се та деца осећају фрустрирано и увређено. Такође ће вероватно ослабити њихову мотивацију у школи.
Шта да уради родитељ
Запамтите да успех води ка успеху
За дете је веома важно да гаји став успеха, а не неуспеха. Наставници, терапеути и родитељи треба да поставе пред дететом врло скромне и оствариве циљеве. Кад види да му добро иде и да напредује, пронаћи ће мотивацију да крене напред и учини још више напора.
Откријте његов таленат
То је најважније за дете са потешкоћама у учењу. Не треба да нађете његову страст или оно што ће радити до краја живота. Већина деце не постају професионални спортисти или балерине. Међутим, свако дете има таленат. Пронађите оно што воли да ради и учините му да се осећа способним. Дајте му времена да развије свој таленат. Што га више развија, биће самопоузданији и срећнији.
Извор: Childmind.org