Kako razgovarati s trogodišnjakom – 4 tajne koje će vas zbližiti

1 juna, 2022

O mališanima se često govori kao da su neka posebna vrsta. A kada se nađemo usred svega onog što čini njihovo odrastanje — testiranja granica, promene raspoloženja i slomova (naših i njihovih) — može se desiti da se zaista i osetimo kao da je pored nas vanzemaljac. Ali, ne bojte se. Mala deca su samo ljudi koji uče, koje je lako izbaciti iz ravnoteže i koji su često frustrirani kad nešto ne mogu da urade onako kako žele i kako su zamislili.

Evo nekih malih promena u komunikaciji koje možete napraviti kako biste olakšali svom detetu i izgradili poverenje.

Pričajte potpuno normalno. Deca žele da uče jezik kojim govorimo mi, odrasli. Izbegavajte da pričate bebećim jezikom i pokušajte da uvek koristite jasne i pune rečenice, baš onakve kakve biste želeli da i vaše dete nauči. Na taj način im pokazujete i poštovanje, dajete im do znanja da ih smatrate dovoljno zrelim i pametnim da govore jezikom odraslih. Naravno, rečenice neka budu kraće, govor sporiji, a posle svake rečenice pravite malu pauzu kako biste detetu dali vremena da to što ste rekli zaista i razume.

Zamislite da odete u neku zemlju gde se govori jezik koji ne razumete potpuno, ali vi pokušavate da govorite i da se sporazumete, skupite hrabrost za to, a onda vas imitiraju govoreći isto kao vi i smejući se pritom. Sigurno da biste izbegavali da govorite.

Pretvorite “ne” u “da”. Jedna mama me je nedavno pitala šta treba da uradi kad njena jednoipogodišnja ćerka prekine razgovor koji ona vodi s mužem. Kaže da ništa ne pomaže što je redovno podseća da ih ne prekida u razgovoru. Predložila sam da svojoj devojčici kaže sledeće: “Mila, čujem da ti je potrebna moja pažnja. I dobićeš je, samo se strpi dok završim razgovor s tatom. Molim te, daj nam pet minuta.” i onda da nastavi razgovor sa mužem.

Hoće li ovakav odgovor napraviti čudo? Verovatno ne. Deca teško prerastaju potrebu da privuku našu pažnju baš onda kad smo zauzeti. Ali samo to što će pokazati svom detetu da je čuje i razume, umesto što samo kaže jedno prosto “ne” ili “nemoj” svaki put, povećava šansu da će dete naučiti da pokaže isto to poštovanje koje od roditelj dobija.

Slično tome, kad malom detetu kažete “Želeo bih da sediš sad malo mirno u mom krilu.” umesto “Prestani da skačeš po meni!” smanjiće potrebu deteta da testira vaše granice. Ako ste dovoljno istrajni i držite se toga, deca će znati da cene pozitivne instrukcije, a ono čuveno “ne” i “nemoj” čuvajte za hitne slučajeve.

Pravi izbori. Ponuditi detetu izbor tako što ćete pitati, na primer: “Hoćeš li da ove igračke skloniš na policu ili u kutiju” je još jedan način da negativnu percepciju trogodišnjaka (koju dobijate jednostavnim naređenjem da pokupi igračke) pretvorite u pozitivnu jer ste mu dali mogućnost izbora.

Mogućnost da izabere između dve ili tri mogućnosti obično je sve što je malom detetu potrebno. Velike odluke poput “šta želiš za večeru” ili “šta bi hteo da obučeš” mogu za njih ipak biti previše. I da, pripazite sa pitanjima, da vam se ne desi da postavite neko poput: “Hoćemo da idemo u vrtić sad?” jer ćete ostati bez mnogo aduta kad na to pitanje odgovor bude: “Ne!” 

Ali pre svega, uvažite osećanja. Kad vidite da je dete uznemireno, to i kažite, s punim razumevanjem tog osećanja i razloga za takvo osećanje. Ali, budite oprezni kod nekih osećanja, pa tako nemojte reći “Bojiš se psa?” niti obezvrediti njihova osećanja time što ćete reći “Nemaš razloga da se bojiš, neće ti on ništa.”

Umesto toga, dovoljno je “Vidim da si zbog psa malo uznemiren, ako želiš, mogu da te podignem.”

Da, teško je, nekad preteško setiti se da priznate detetova osećanja u nekom teškom i napetom trenutku. Ako vas dete išta može čuti tokom tantruma, to je onda da razumete njegova osećanja i njegov ugao gledanja. “Hteo si sladoled, ali sam ja rekla da ne možeš da ga dobiješ. Ponekad se uznemirimo kad ne možemo da dobijemo nešto što želimo.”

Kad naši mali ljudi znaju da ih razumemo, oni tad osećaju empatiju pre nego li naše pokušaje da ih promenimo i ispravimo. I dalje će se oni opirati, plakati, zahtevati, ali na kraju dana, znaju da smo mi uvek na njihovoj strani. A te prve godine definišu i određuju naše odnose s njima za čitav život.

Tekst prilagođen sa: www.janetlansbury.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama