Први утисци и прве навике најважнији су за даљи живот детета. Навике које се у току раног детињства стекну, прате човека кроз цели живот као добар темељ за даљи рад прво у школи, а затим у друштву уопште.
Уколико дете у породици стекне „навику да не ради“, или ако навикне да неко стално нешто обавља уместо њега, створене су велике тешкоће за његов развој. Таква деца у већини случајева не поштују своје родитеље, нису самостална, увек желе да обавезе за њих други обавља, што ће касније проузроковати њихово теже сналажење. Зато је стицање радних навика од изузетне важности, посебно за породице где су оба родитеља запослена.
Навике, појам и значење
Навика представља стечену радњу која је током дугог увежбавања постала у великој мери аутоматизована, а то значи да често понављање извесних покрета и радњи, омогућује њихово учвршћивање у нервном систему, услед чега се радња механизује тј. обавља се сама од себе, без посебно усмерене и концентрисане пажње.
Улога степена свесности при првим зачецима формирања било које навике је веома велика, али касније, његова значајност постаје све мања. То значи да се у почетку једна делатност обавља уз пуно учешће свести, али честим понављањем тј. вежбањем, делатност почиње да се одвија све брже и ефикасније, док улога свести тј. размишљање о томе како треба обавити неку делатност (радњу) постаје готово занемарујућа.
Али, ма колико човек добро овладао начинима обављања једне радње тј. једном вештином, ипак се те радње не обављају потпуно аутоматски, јер је увек присутна свест. Она стално контролише начин извођења радње, запажа евентуално учињене грешке и исправља их. Навика је последња етапа – крајњи резултат увежбавања. Следи после формирања вештине јер је, заправо, аутоматизована вештина. Зато је врло тешко одредити где престаје вештина, а где почиње навика.
Прве навике које се постепено уводе, формирају се без већег удела процеса учења. Што је дете старије, фактор раста престаје бити значајан, а улога учења постаје све већа. Захваљујући учењу многе навике се одрже и онда када престане деловати мотив који их је изазвао. Зато, навике које се код детета на време развију, прате његову, касније у потпуности, оформљену личност кроз читав живот.
ОСНОВНЕ НАВИКЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ УЗРАСТА
Када говоримо о навикама, тада искључиво мислимо на позитивне навике под којима се подразумева чување и неговање здравља, културно понашање, па затим и навике за умни и физички рад. Услед изостанка правилног васпитања, могу се развити и лоше навике. Од навика посебно треба развијати: хигијенске навике, навике културног понашања и радне навике које, ако су на време усађене, кроз живот могу бити од пресудног значаја за успех појединца.
Хигијенске навике
Хигијенске навике доприносе физичком јачању организма и чувању дечијег здравља. Дете треба да се навикне да хигијенски живи, да се пријатно осећа у чистом и уредном, а тек касније долази до свести детета и потреба за тим. Ове навике стварају потребне предуслове за добар умни рад, помажу при планирању потребног режима рада, буде осећај свежине и енергије. Под хигијенским навикама се подразумијевају навике за одржавање личне хигијене, хигијене одеће и обуће, животног окружења…
Навике културног понашања
Ове навике омогућују детету да се што боље снађе у друштву вршњака и одраслих. Ако га од малена навикнемо да се пристојно понаша, помогли смо му да се што пре осамостали, да са лакоћом ступа у контакте са вршњацима и одраслима. Добро формиране навике културног понашања од посебног су значаја у моментима дететовог првог контакта са школом која представља нову средину и сасвим нови животни доживљај. Лоши манири исказани у грубости и непоштовању околине увек изазивају осуду, те се јављају као обележје негативних црта дететове личности.
Радне навике
Радне навике имају посебну вредност за живот сваког појединца. Настају формирањем дететовог правилног односа према раду и његовим постепеним увођењем у рад. Приликом формирања радних навика, посебну пажњу треба обратити на узраст детета и његове могућности, јер за радне навике важи принцип да задатке које постављамо и дужности на које дете навикавамо, морамо одмерити у складу са његовим могућностима и способностима. Велику улогу у формирању радних навика имају примери одраслих. Дете се навикава на рад или на беспосличарење, првенствено угледајући се на своје родитеље са којима се идентификује. Ако родитељи избегавају рад, онда се у таквој породици не могу неговати радне особине детета, нити оно у раду може осетити задовољство. Такав рад је за дете терет и принуда, а не животна потреба. Зато би требало да настојимо да се дете само брине о својој одећи, да је слаже након употребе и оставља на одређено место, као и то да води рачуна да одећу не испрља или исцепа.
У складу са узрастом детета, родитељи би требало да постепено формирају навике везане за обављање кућних послова. Тиме се дете привикава на успостављање нужних радних односа, више цени рад других и постаје упорније, настоји да се докаже међу укућанима и вршњацима, учи се да издржава радне напоре и да ради оно што треба, а не само оно што је занимљиво. Радом у кући, стичу се радне навике, али и спретност и издржљивост, упознаје се један број једноставнијих радних операција, а све то ће у каснијем периоду бити од непроценљивог значаја за учење и савлађивање стручног, професионалног рада. Послови које дете може да обавља у кући су разноврсни, почев од брисања прашине, спремања играчака, сређивања полица, заливања цвећа, до помагања у прању и брисању судова…
Радне навике се стичу и свакодневним обавезама као што су: куповање новина и основних намирница. Оспособљавање деце за разноврсне послове у кући и њихов стални и систематски рад захтева непрекидну бригу и ненаметљиву помоћ тј. извесну проверу родитеља. Контролишући дететов рад, родитељи му пружају одређену помоћ, али само ако је то потребно. То значи, да би се правилно развиле навике за рад, дете треба константно подстицати и бодрити да само обави своје дужности. Контрола детета не сме бити сувише наметљива, али мора бити стална. Ако дете не обавља добро одређени посао, не треба га због тога критиковати, већ му показати како се то ради и вратити га да оно то само уради. Ово је значајно због вежбања дечије воље и њеног ошвршћивања јер се развија осећање дужности да се сваки посао треба обавити коректно и до краја.
Текст који следи је преузет са сајта Одгој, ауторке Медине Јусић, а за наш сајт га је припремила наша сарадница Виолета Драшковић.