Ovaj članak se neće baviti uobičajenim bezobrazlukom koji često nazivamo histerijom. Histerija u dnevnom razgovoru podrazumeva nešto što u suštini histerija i nije. Dakle vaše dete nije histerično ukoliko jako plače kada se udari ili kada nešto ne ide po njegovom ili njenom planu. Često je to samo preuveličavanje roditelja, koji pored svojih problema dečiji plač doživljavaju mnogo gorim nego što to jeste.
Histerija je sa druge strane jedan od oblika anksioznosti koja prevazilazi granice očekivanog i može dovesti do napada. Verovatno ste nekada došli u susret, čuli ili videli kako prava histerija izgleda i verujemo da pretpostavljate da dolazi iz neverovatne količine straha, nervoze ili stresa. U ovom članku bavićemo se upravo pravom histerijom kod dece i time kako se prema tome treba postaviti.
Veoma osetljiva deca imaju urođeni temperament koji ih čini osetljivima na unutrašnja i spoljašnja iskustva. Ova deca se često nazivaju anksioznom, teškom decom, osetljivom, histeričnom, eksplozivnom i veoma emotivnom. Roditelji ih često doživljavaju kao decku teškog i nefleksibilnog karaktera. Ova deca obično teško preživljavaju period promena, nove ili nepoznate okolnosti, nove aktivnosti, a mogu ih iznervirati čak i blagi stresori poput obične svađe. Deca sa ovakvim sklonostima često nisu u stanju da sama pomognu sebi. Zato smo mi ovde, da vas uputimo kao roditelje kako da se nosite sa problemima ovakve dece. Dakle, šta roditelj treba da radi?
Zamislite skalu koja se kreće od 1 do 10. Šta stresira prosečno dete? To uglavnom mogu biti situacije kao što su osećanje fizičke neprijatnosti, isključenje ili izolacija ili frustriranost zbog nemogućnosti rešavanja nekog zadatka. Ove stvari se na skali koju smo pominjali registruju u narandžastoj boji, dakle zona 6 ili 7. Međutim možda vaše osetljivo dete doživljava ove stresora kao 8, 9 ili 10, što je crvena zona. Odnosno ono nije u stanju da normalno procesuira neke stresore i doživljava ih većima nego što oni zaista jesu. Vaše dete u sukobima sa takvim stresorima postaje histerično, iracionalno, a manifestuje to kroz vrištanje, otpor i potpuno gubljenje kontrole. Ljutiti se na dete koje je u crvenoj zoni koju smo pominjali je kao bacanje masti na vatru. Dakle u ovim situacijama je bolje da ostanete u hladnoj zoni.
Rutinska očekivanja od deteta (kao što su vreme za spavanje, odlazak u školu, učešće u timskim sportovima) mogu vam izgledati kao da bi trebalo da budu blagi stresori, ali anksiozna deca mogu da ih dožive kao velike stresore. Možda mislite da ove stvari ne bi trebalo da toliko iritiraju vaše dete, ali ta presuda neće pomoći detetu da nauči kako da se smiri. Međutim ne treba gubiti nadu, jer su rešenja moguća i ispostavlja se da mnogo kognitivne i emocionalne prekvalifikacije može pomoći. Takođe nemojte brzo pomisliti kako je ovo samo posao terapeuta! Ovo je posao u kojem mora postojati i konstantna roditeljska briga i konstantna podrška. Dete koje nema podršku u borbi protiv jačih napada histerije, neće uspeti da se izvuče iz ovog nadasve negativnog obrasca ponašanja.
U neurološkom smislu, kada vaše dete ima slom živaca ili histeriju, ono doživljava svojevrsni nedostatak rada amigdale u mozgu. Emocionalni deo njihovog mozga reaguje na stresor kao da je predator, a to izaziva burnu reakciju. Roditelji ove dece treba da razviju veštine u samosmirenju kako bi pomogli svojoj deci da nauče i sebe da se smiruju. U hitnim slučajevima u avionu, vreća sa kiseonikom mora prvo da ode do roditelja kako bi onda optimalno pomogli svom detetu.
Racionalni i inteligentni roditelji mogu lako pasti u zamku da rade sve pogrešne stvari sa ovakvom decom. Naša sklonost da pružimo sigurnost tokom trenutka u crvenoj zoni je izuzetna po tome koliko je tipična i koliko spektakularno može da ne uspe da pomogne u postizanju ciljeva smirivanja deteta. Bez obzira da li je anksioznost izazvana rođendanskom proslavom, fudbalskim treningom ili domaćim zadatkom, detetu je u mislima strah i verujte da nije dobro da se sa njima objašnjavate tokom ovakve krize.
Roditelji treba da budu tihi i pažljivo razmisle o tome šta govore svojoj deci u tom trenutku. Trebalo bi primeniti metode koje koriste terapeuti u ovakvim situacijama. Znači nemojte osuđivati svoje dete, niti ga grditi kada ima napad ako ste već procenili da je stanje drugačije nego obično. Odnosno da njihova histerija prevazilazi dečiji plač, jer sve može pogoršati stanje deteta u tom trenutku.
Stres je zarazan
Neuro istraživanja su dokumentovala ono što smo oduvek intuitivno znali: da kada se jedna osoba oseća anksiozno i uznemireno, to utiče i aktivira iste emocije u drugoj osobi. Deca znaju šta njihovi roditelji osećaju prema njima. Osetljiva deca mogu da otkriju čak i blago negativna osećanja, a njihova reakcija može da ode u histeriju ako osete da njihovi roditelji razmišljaju: „O, ne, evo je opet“, „Nemam vremena za ovo sada“ ili „Zašto nije kao sva druga deca?”
Da to je istina. Uznemirenoj deci je bolje sa zen budistima kao roditeljima. Međutim pretpostavljamo da niste zen budista, odnosno da ste normalna osoba sa svim svojim manama i vrlinama, šta činiti onda?
Trebalo bi da pokušamo da postignemo što je moguće mirnije emocionalno stanje kada reagujemo na histeriju našeg deteta. Evo još korisnih smernica za kontrolu u ovakvom trenutku:
Potvrdite osećanja vašeg deteta
Zapamtite da empatija nije jednaka slaganju. Tokom histeričnog sloma, vaše dete će imati povećan broj otkucaja srca, delovaće iracionalno i neutešno, i biće „preplavljeno“ hormonima stresa (koji izazivaju glavobolje i bolove u stomaku). Koliko god vam delovalo hiperbolisano, ovo se stvarno događa tokom napada histerije.
Najveći izazov za roditelja u ovom trenutku je da ne postane prezriv, jer to dovodi do toga da dete počinje da vrišti kako bi mami i tati jasno stavilo do znanja koliko je uznemireno. Umesto toga da regaujete kao policajac i kažete “ ne to moraš ovako ili onako”, potrudite se da budete strpljivi i da jasno stavite do znanja da razumete ono kroz šta vaše dete prolazi.
Recite sebi: Moje dete radi najbolje što može, s obzirom na njeno ili njegovo emocionalno stanje. On ili ona nije u stanju da prevaziđe svoj temperament. Saosećanje će dovesti do bržeg rešavanja ispada vašeg deteta, iako će to uvek trajati duže nego što želite.
Slušaj i ponovi
Dok mirno sedite i slušate svoje dete, pokušajte samo da ponovite ono što vam ono govori. Nemojte se svađati. Recite im da pažljivo slušate, govorite polako i vrlo tiho.
Anksioznost je poput gravitacije – ono što ide gore, mora se i spustiti. Drugim rečima, panika vašeg deteta će porasti, ali će uvek jenjavati tokom vremena. Cilj roditelja treba da bude „kontrola“, što znači pažnja da se stanje ne pogoršava svađanjem, kritikovanjem ili čak prevelikim pričanjem, jer svaka stimulacija može da zadrži emocije vašeg deteta i da ih to kasnije preplavi ili da ih za tili čas spopadne veći napad anksioznosti ili histerije.
Naravno nemojte da razmazite svoje dete
Uverite se da ovaj pristup neće razmaziti vaše dete, već da pomoći u boljem tretiranju stanja visoke anksioznosti. Iako vam se može činiti da je potrebno previše vremena ili da pojačavate loše ponašanje, zapamtite da drugi kazneni pristupi nisu funkcionisali.
Zapamtite staru izreku „Jedina osoba koju možete kontrolisati ste vi sami“
Pošto ste verovatno uznemireni što je vaše dete uznemireno, modelirajte svoje „samosmirivanje“ tako što ćete raditi vežbu disanja. Udišite polako tokom pet sekundi i polako izdahnite u narednih pet sekundi. Izučite neke metode samosmirivanja jer će vam biti neophodne ukoliko imate ovakav problem sa detetom. Kako vi budete postajali fokusiraniji na sopstvene veštine samosmirivanja, vaše dete može odlučiti da vam se u tome pridruži. Druge prednosti eksplicitnog fokusa na samokontrolu su to što služite kao uzor svom detetu, a fokusiranje na samokontrolu može pomoći u drugim oblastima života.
U pojedinim slučajevima histerije ili ogromne aksioznosti, problem može rešiti ometanje ili neki vid distrakcije. Postoje razni načini da se ovo učini. Podelite sa svojim detetom neku priču iz vašeg detinjstva, podelite sa njim ili sa njom neko iskustvo kada ste se vi osećali isto kada osetite da se napad histerije može desiti. Pokušajte da im skrenete pažnju sa njihovog trenutnog problema, razgovorom. Ovakav razgovor, može poslužiti kao zgodan manevar da pokažete detetu da nije jedino koje ima problem i da se svaki problem da rešiti. Ovakav pristup je često najzdraviji jer može doprineti izgradnji boljeg odnosa između roditelja i deteta
Svi ljudi imaju koristi od ove veštine samosmirivanja, poznate i kao „emocionalna regulacija“. To je jedan od kamena temeljaca emocionalne inteligencije. Smiriti se jer većina roditelja tinejdžera treba da radi na samosmirenju kako bi se izborila sa gorućim problemima adolescencije.
Ali roditelji male dece sa osetljivim i anksioznim temperamentom takođe mogu otkriti da moraju da postanu super vešti u strpljenju i samosmirenju u ranom odgajanju dece. Poput mnogih aspekata roditeljstva, naša deca modeliraju, internalizuju i uče emocionalnu regulaciju od nas.
Izvor: digitalni-psiholog.com