Морам пронаћи образовану жену која ће ми помоћи да на нашој властитој деци докажемо да се генији не рађају, него стварају – одлучио је мађарски педагог Ласло Полгар. И пронашао је такву жену, оженио је, добили су три кћери и створили од њих геније.
Одлучили су да девојчице неће дати у школу, да ће их сами одгајати и да ће од њих направити шаховске гениј. Полгар је сасвим просечно играо шах, а његова жена о шаху није имала ни појма. Зашто су одабрали баш шах? Полгар је то објаснио овако: „Да смо одабрали створити од кћери генијалне уметнице, људи би расправљали јесу ли њихова дела доиста светска класа или нису. Успех у шаху, међутим, објективан је лако мерљив. Зато смо одабрали шах.“Полгари су успјели у своме науму: све су три кћери постале велемајсторице и најбоље шахистице света, а најмлађа (Јудит) проглашена је најбољом шахистицом свих времена. „Неописиво ме нервирало кад су ми након победа мојих кћери прилазили други родитељи и честитали ми на тако бистрој и талентираној деци. Бистрина и талент не стварају генија, генија ствара вежба и подстицајно окружење“. Трећи чаробни састојак у стварању генија није одао Полгар, него његове кћери: нису нас присиљавали да играмо шах. Само су учинили да смо фасциниране шахом. Страствено фасциниране… у свим собама су биле књиге о шаху, зидови прекривени приказима великих отварања и занимљивих шаховских проблема, шах је био наша авантура, чаробни свет у којем смо обожавале живети.“
Ту страствену фасцинацију шахом осетит ћете у видеу Сусан Полгар (најстарија сестра), која данас води своју шаховску школу у Њујорку. Видео је диван пример како некога заљубити у то што га поучаваш, увући у авантуру, створити чаролију и навести га да замишља, размишља, планира, комбинира…
Сви можемо бити успешни у ономе чиме се бавимо дајемо ли предност труду, а не урођеним способностима. Неурознанственици имају врло уверљиве доказе о делотвономе утицају вежбања на развој нашега мозга. И психолози имају своје доказе. Један од најпознатијих тестова којима су настојали открити тајну генијалности сестара Полгар био је онај у којем су Јудит (најмлађу сестру) замолили да на 3 секунде погледа плочу испуњену шаховским фигурама и запамти све фигуре и њихов размештај. Успела је сваки пут кад су фигуре биле намештене у неке стратешке позиције. Међутим, није јој успело запамтити њихове позиције кад су фигуре биле насумице размештене на плочи. Из свега тога, извукли су закључке о финој разлици у начину понашања и размишљања на путу дугогодишњег марљивога вјежбања којим просјечно дијете постаје генијалац.
Прича о породици Костелић слична је по многочему причи о Полгарима. И Анте Костелић био је уверен да снажним и правилним тренингом од своје дјеце може створити светске прваке. Израчунао је да његова деца (да би израсли у скијашке генијалце) морају годишње најмање 200 дана тренирати на снегу. Будући да није имао новаца за смештај у хотелима на скијалиштима, цела је породица ноћима спавала у снегу на минус 20 како би деца дању могла тренирати.
И опет су иста три састојка довела до успеха: подстицајно (породичноо)окружење и страст која је децу изнутра мотивисала да упорно и марљиво вежбају, која је Јаници и Ивици помогла да се такмиће и побјеђују чак и онда кад су лекари били сасвим сигурни да то због тешких озледа и компликованих операција више није могуће.
У свакоме од нас постоји неки наш луталачки и неки наш седилачки дио. Онај луталачки чезне за авантуром, радознао је, независан, искуствен, интуитиван, окретан и креативан, а покрећу га страсти и емоције, извори наше унутарње мотивације. Онај седилачки део нас чезне за редом, за правилима, сигурношћу, рационалан је, ослања се на научена знања и вештине. Тај је дио нас извањски мотивисан.
Најважнији посао учитеља који жели одгојити генија јест пазити на равнотежу: подстакнути у једнакој мери оба ученикова дела. Притом мора будно пазити да не зароби луталицу, а да истовремено оног седилачки расположенога лукавством намами из зоне сигурности у авантуру. И то је заправо то: кад се и луталица и седилац у нама пробуде и удруже, нема тога што не можемо учинити… свакако, ако довољно вежбамо и не одустанемо прерано.
Добра је вијест: У свакоме од нас чучи генијалац. Три лоше вијести су: Нема на брзака. Нема кратица. Није лако.
Пише: Динка ЈУРИЧИЋ
Извор: skolskiportal.hr