Moram pronaći obrazovanu ženu koja će mi pomoći da na našoj vlastitoj deci dokažemo da se geniji ne rađaju, nego stvaraju – odlučio je mađarski pedagog Laslo Polgar. I pronašao je takvu ženu, oženio je, dobili su tri kćeri i stvorili od njih genije.
Odlučili su da devojčice neće dati u školu, da će ih sami odgajati i da će od njih napraviti šahovske genij. Polgar je sasvim prosečno igrao šah, a njegova žena o šahu nije imala ni pojma. Zašto su odabrali baš šah? Polgar je to objasnio ovako: „Da smo odabrali stvoriti od kćeri genijalne umetnice, ljudi bi raspravljali jesu li njihova dela doista svetska klasa ili nisu. Uspeh u šahu, međutim, objektivan je lako merljiv. Zato smo odabrali šah.“Polgari su uspjeli u svome naumu: sve su tri kćeri postale velemajstorice i najbolje šahistice sveta, a najmlađa (Judit) proglašena je najboljom šahisticom svih vremena. „Neopisivo me nerviralo kad su mi nakon pobeda mojih kćeri prilazili drugi roditelji i čestitali mi na tako bistroj i talentiranoj deci. Bistrina i talent ne stvaraju genija, genija stvara vežba i podsticajno okruženje“. Treći čarobni sastojak u stvaranju genija nije odao Polgar, nego njegove kćeri: nisu nas prisiljavali da igramo šah. Samo su učinili da smo fascinirane šahom. Strastveno fascinirane… u svim sobama su bile knjige o šahu, zidovi prekriveni prikazima velikih otvaranja i zanimljivih šahovskih problema, šah je bio naša avantura, čarobni svet u kojem smo obožavale živeti.“
Tu strastvenu fascinaciju šahom osetit ćete u videu Susan Polgar (najstarija sestra), koja danas vodi svoju šahovsku školu u Njujorku. Video je divan primer kako nekoga zaljubiti u to što ga poučavaš, uvući u avanturu, stvoriti čaroliju i navesti ga da zamišlja, razmišlja, planira, kombinira…
Svi možemo biti uspešni u onome čime se bavimo dajemo li prednost trudu, a ne urođenim sposobnostima. Neuroznanstvenici imaju vrlo uverljive dokaze o delotvonome uticaju vežbanja na razvoj našega mozga. I psiholozi imaju svoje dokaze. Jedan od najpoznatijih testova kojima su nastojali otkriti tajnu genijalnosti sestara Polgar bio je onaj u kojem su Judit (najmlađu sestru) zamolili da na 3 sekunde pogleda ploču ispunjenu šahovskim figurama i zapamti sve figure i njihov razmeštaj. Uspela je svaki put kad su figure bile nameštene u neke strateške pozicije. Međutim, nije joj uspelo zapamtiti njihove pozicije kad su figure bile nasumice razmeštene na ploči. Iz svega toga, izvukli su zaključke o finoj razlici u načinu ponašanja i razmišljanja na putu dugogodišnjeg marljivoga vježbanja kojim prosječno dijete postaje genijalac.
Priča o porodici Kostelić slična je po mnogočemu priči o Polgarima. I Ante Kostelić bio je uveren da snažnim i pravilnim treningom od svoje djece može stvoriti svetske prvake. Izračunao je da njegova deca (da bi izrasli u skijaške genijalce) moraju godišnje najmanje 200 dana trenirati na snegu. Budući da nije imao novaca za smeštaj u hotelima na skijalištima, cela je porodica noćima spavala u snegu na minus 20 kako bi deca danju mogla trenirati.
I opet su ista tri sastojka dovela do uspeha: podsticajno (porodičnoo)okruženje i strast koja je decu iznutra motivisala da uporno i marljivo vežbaju, koja je Janici i Ivici pomogla da se takmiće i pobjeđuju čak i onda kad su lekari bili sasvim sigurni da to zbog teških ozleda i komplikovanih operacija više nije moguće.
U svakome od nas postoji neki naš lutalački i neki naš sedilački dio. Onaj lutalački čezne za avanturom, radoznao je, nezavisan, iskustven, intuitivan, okretan i kreativan, a pokreću ga strasti i emocije, izvori naše unutarnje motivacije. Onaj sedilački deo nas čezne za redom, za pravilima, sigurnošću, racionalan je, oslanja se na naučena znanja i veštine. Taj je dio nas izvanjski motivisan.
Najvažniji posao učitelja koji želi odgojiti genija jest paziti na ravnotežu: podstaknuti u jednakoj meri oba učenikova dela. Pritom mora budno paziti da ne zarobi lutalicu, a da istovremeno onog sedilački raspoloženoga lukavstvom namami iz zone sigurnosti u avanturu. I to je zapravo to: kad se i lutalica i sedilac u nama probude i udruže, nema toga što ne možemo učiniti… svakako, ako dovoljno vežbamo i ne odustanemo prerano.
Dobra je vijest: U svakome od nas čuči genijalac. Tri loše vijesti su: Nema na brzaka. Nema kratica. Nije lako.
Piše: Dinka JURIČIĆ
Izvor: skolskiportal.hr