Не тако давно, Фејзбуком је кружио један статус који би сваког родитеља женског детета требало да натера да се замисли. Жао ми је што не могу да га пронађем, веома радо бих овде поменула ауторку (ако је неко препозна нека нам јави), али ћу се потрудити да парафразирам. Реч је о мајци два дечака, која каже да обожава своје синове, али и да је одувек желела девојчицу. Посматрајући девојчице у свом окружењу видела је колико су оне бистре, напредне, колико брзо уче и некако лакше од дечака капирају како свет око њих функционише. И у ком то тренутку, онда, тај исти свет, увери те исте девојчице (сутра жене) да су оне мање вредне од дечака (сутра мушкараца) и да за исти посао треба да буду мање плаћене? Да оне не могу да буду подједнако добри спортисти, научници, директори, зато што су – девојчице?
И баш негде тих дана ми је руку допала књига „Фурам феминизам”. Их, помислио би човек, још једна прича феминисткиња. Не, ово је дефинитивно књига коју ће сваки одговоран, самосвестан родитељ купити свом детету. Не девојчици, већ детету, ма ког пола било. Књига је писана из угла тринаестогодишње девојчице, у форми блога, потпуно опуштеним језиком, тако да ће тинејџерима сигурно бити блиска.
У име свих девојчица, дванаестогодишња Ликица поставља хиљаду питања која у нашем друштву остају без ваљаног одговора. Поставља их својим родитељима, другарима, наставницима, који несвесно раде управо оно о чему смо говорили на почетку текста – убеђују девојчице да су мање вредне од дечака. Да, то раде и родитељи и наставници, комшије, пријатељи, а да тога нису свесни. Зато би, вероватно, ову књигу требало да прочитају и они.
Из Ликициног блога издвајамо неколико баналних, свакодневних ситуација с којима се девојчице сусрећу и које нам дају одговор на питање с почетка текста.
…задњи дан полугодишта!
официјелно су ми закључене све петице! зезао ме је друг из разреда јуче да сам штребер. ја сам му само рекла да нисам штребер, него штреберка, окренула се и отишла. пре ми је баш сметало када ме неко за то зеза, онда сам разговарала са сестром прошле године и она је рекла да нема ничег лошег у томе што сам паметна и што имам супер оцене и да само код нас то успеју да претворе у лошу ствар. реално, мени штреберка значи да радим домаћи на време, да волим да читам и пишем, да ме занимају ствари које радим у школи, али и да сам довољно одговорна да радим и ствари које ме не занимају. зашто је то лоше?
једино што ми пада на памет јесте да је то зато што друштво мисли да постоји нешто што би било прикладније да радим, уместо да учим. претпостављам да ме нико не би звао штреберком када бих уместо историје учила да кувам, да развијам коре или да смотам сарму. притом ја уопште не мислим да те ствари не треба знати, али ми ужасно иде на нерве та претпоставка да дечацима историја природно упада у мозак, а мени сарма! е па није!
…
после школе дошли тата и сестра по мене да идемо код нане у болницу. нана је у болници с још две жене. сложиле су се да смо сестра и ја а) девојке за пример б) лепе, в) лепе г) прелепе д) лепе на маму. очигледно за девојчице нема већег комплимента од оног да су лепе, а за тате да су им ћерке лепе на маме, јер су им онда лепе и ћерке и жене, а пошто је лепота главни женски квалитет, онда тате могу бити поносне на своје животне изборе. (а успех у школи нико не помиње)
…
онда сам морала да приђем наставниику и кажем му. сав се зацрвенео кад сам рекла да сам добила менструацију и рекао да од сада могу само да кажем поштеда и да не морам да радим. каква поштеда? од чега сам поштеђена? мислим, нисам радила физичко ни кад сам истегла мишић на пливању па то није била поштеда и нисам о томе морала да шапућем.
Да ли је сада мало јасније који су то тренуци када се девојчицама каже: „ви сте мање вредне, треба да се стидите своје природе, а спољашња лепота је оно најважније чему треба да тежите.”?
Књигу „Фурам Феминизам” писале су три ауторке и много помоћника и помоћница. Шта је решење проблема о ком говоримо рекле су нам управо оне.
Како вам је пошло за руком да „обујете ципеле” једне седмакиње и тако је верно прикажете?
Ламија Бегагић:
Искуства која нас три имамо су се допуњавала: мени је помогло родитељско искуство мајке тинејџера, али и вишегодишње уреднице магазина за тинејџерке и тинејџере са којима сам често радила и разне радионице, а Марини је непроцењиво било искуство блоговања док је и сама била тинејџерка, али и нешто касније, као и покретање и администрирање ФБ странице Крајње Неурачунљиве на којој су јој се редовно јављаљале девојчице и девојке са својим искуствима свакодневног сексизма.
Морамо признати да смо и саме, већ на самом почетку процеса, биле изненађене колико је Ликица брзо добила карактер и постала тачно онаква каква смо хтеле да буде: снажна, поносна, мудра, бритка и солидарна. И спремна да учи и да своја сазнања дијели са другима кроз свој блог, а ми, преко ње, кроз наш приручник!
Шта мислите зашто, иако су девојчице у школи обично боље ученице, и активисткиње у секцијама и ваннаставним активностима, кад одрасту имају мању плату иако обављају исти посао као неки њихов колега, ређе долазе на руководеће положаје, о кључним местима у управљању државама да и не говоримо…?
Марина Величковић:
То што су девојчице боље и активније у школи је исто последица рода – у ствари нас од почетка одгајају тако да мислимо да се морамо трудити више, да би на крају постигле исте резултате. Уче нас да су девојчицама оцене битније за каснији успех, јер ће се за разлику од дечака оне морати ослонити на рад и праћење правила, уместо на “природну интелигенцију.” Девојчицама њихово место у школи не припада (као што Ликица примећује нема их у уџбеницима, у лектирама, на сликама на зидовима) и оне га морају освојити и своје припадање доказати.
С друге стране, девојчице своју улогу “добрих девојчица” могу остварити само ако прате сва правила – од родитељских, преко друштвених, до школских – тихе, послушне, уредне, тачне – и ако се не понашају у складу са тим наметнутим правилима, девојчице се посрамљују – а чуј девојчица да неуредно пише, а чуј девојчица да ружно црта, а чуј девојчица да се туче/трчи/прља са дечацима. Тако да мислим да од почетка постоји перцепција да је начин бивања “добром девојчицом” праћење правила, а начин бивања “добрим дечаком” преиспитивање, савијање и кршење правила (добрих у смислу испуњавања задатих родних улога).
Једна од последица тога је каснији пристанак на све друге друштвене неправде, јер смо у школи научене да је сасвим “природно” да се трудимо више и радимо више, да то није напор, него природа, да је више нашег рада у ствари облик једнакости, а не израбљивања. И то се касније преноси на плаћени рад, на емоционални и репродуктивни рад.
Не убеде нас да смо мање вредне у неком пресудном тренутку, већ нас одгајају тако да своју вредност константно морамо доказивати.
Књига јасно сугерише где је проблем, а оном ко пажљиво чита између редова се назире и решење. Ипак, можете ли дати наставницима и родитељима пар савета како да не сруше самопоуздање девојчицама, јер је сигурно да сви они то раде несвесно?
Ана Пејовић
На ово питање, наравно, не постоји једнозначан одговор. Пре свега, сматрам да је кључ у разговору и у посматрању сваке девојчице као себи равне индивидуе. Друго, јако је важно не упадати у родни клише, што је данас много чешће још од најранијег доба, од ког се и девојчице и дечаци спремају за своје родне улоге. Овим се родним улогама придаје већа важност како деца ступају у тинејџерске године, и ту је кључна улога околине која треба да инспирише и увери девојчице да су равноправне у сваком сегменту живота.
Књига „Фурам Фенизам” може се купити у књижари Креативног центра (у ТЦ Еуроцентар, Дечанска 5/ Македонска 30, први спрат) или путем линка: http://www.kcknjizara.rs/?b=C609. Вреди напоменути да поручивањем путем интернета можете остварити попуст.
(Мама која је написала статус пронађена, у питању је Ида Престер).
А. Ц.