Седим у аутобусу, у њега улазе девојчица и још неколико одраслих. Девојчица од отприлике 6 година обраћа се жени са којом је ушла у аутобус.
„Да ли онај ко добије рак – болест, стварно има рака?“
Жена (од око 35 година) пита дете да понови, није је чула од брујања аутобуса.
Девојчица понавља.
„Да ли онај ко добије рак – болест, стварно има рака?“
Жена: „Мислиш као рак у мору?“
Девојчица: „Да“
Жена: „Не добије рака, само се тако зове.“
Девојчица после краћег размишљања каже:
„Ја не бих волела да добијем рак, је л да да ти нећеш дати да ја добијем рак?“
Жена тихо потврђује…
Случајно сам се у том тренутку погледала са господином наспрам мене, мислим да смо се обоје ћутке сажалили на то што ово дете (или било које друго) мора да зна да на свету постоје такве ствари. Ове тешке теме се отварају кад се баш нема куд, најчешће кад до тог нечег већ дође.
Већина родитеља не жели да разори безбрижно детињство своје деце и не зна како да приступи овим темама у разговору са децом. Многи не знају ни како себи да помогну у оваквим ситуацијама, често не постоји могућност нити непосредна прилика да се консултују у вези тога са стручњаком, а неки одбијају и разговор након дијагнозе.
Ове теме су изазов и кад их треба начети са одраслима, а тек разговор са децом је изузетно тежак и за одраслог и за дете. Уколико се не разговара са дететом о томе, већ дете доживи ситуацију као шок без објашњења, то може оставити дуготрајне последице по дететову психу. Остављајући дете без објашњења, остављамо га да само доживи несигурност, тугу и друге непријатне емоције које би се могле донекле ублажити да је дете имало разговор са блиском одраслом особом која му је дала објашњење, утеху и загрљаје.
У једном од претходних текстова сам писала о томе како деца знају много, чак и оно што родитељи мисле да деца не знају. Деца су већином усмерена на одрасле и примећују оно што неки одрасли не би приметили у истој ситуацији (сетите се колико труда је потребно да се нешто од детета сакрије). Када дође до болести, дође и до промене у динамици породичног живота, промене физичког изгледа болесника и сл. Ако дете из положаја пуког посматрача закључује о ономе што се дешава, без да му неко објасни на њему прилагођен начин, шта се дешава, дете ће (хтели то одрасли или не), извести свој закључак. Како деца немају довољно сазнања, искуства и нису довољно сазрела да би разумела све то, она ће у складу са тим извести закључак склон својој дечјој логици. Он може бити на пример и следећи:
– Мама и тата ме не воле
– Мама и тата не желе да сам ту
– Нешто није у реду са мном – ја не ваљам
– Мама и тата су уплашени и ја треба да се плашим (нечега страшног што може чак и родитеље узнемирити)…
Има безброј могућности и у зависности од личности детета, тога колико је дете старо, каква су му пређашња искуства, како су се родитељи раније опходили и како сада, зависи како ће дете одреаговати и шта ће закључити. Одрасли би, као супериорнија бића – гледано дечјим очима, требало да буду заштитници, а у овим тренуцима је потребно да се тако и понашају без обзира на личне немиле изазове са којима се носе.
За ове теме заправо постоји и благи увод, деца се релативно рано упознају са лакшим болестима, и то углавном на сопственом примеру виде, виде и оздрављење. Када је реч о тежим болестима у породици, попут канцера, и ту би требало понудити објашњења у зависности од узраста.
Објашњење треба да буде једноставно – да се ради о болести, где се налази болест у телу, како ће лекар да помогне и уз наду и утеху да ће ипак доћи до повољног исхода. Подразумева се да смо са децом и до тада причали о редовној здравственој заштити, превентивним прегледима и сл. У том случају можемо да се надовежемо на то зашто је све то битно. Можемо рећи и да имамо одређене емоције поводом тога и тиме нормализовати осећања која ће вероватно и дете имати. Јер иако су непријатне емоције, оне су корисне за нас, а дете се неће осећати усамљено ако их доживљава.
Када дође до сазнања о болести, потребно је уз смирен разговор (оболели лично или нека друга особа блиска детету – до прве могућности оболелог родитеља) приступити објашњењу и пружању заштите и утехе за дете. Најидеалније решење је да оба родитеља (ако их дете има) буду присутна и да у разговору сви негују заједништво. Дете тако види да ће цела породица то заједно пребродити. На питања деце о болести одговарати пажљиво, без да себе и децу узнемиримо. Најчешће родитеље узнемирава то што дете може питати о смрти. Потребно је задржати исти принцип као и на почетку разговора, уз веру и наду да ће наша лична и породична снага и рад лекара помоћи да болест потпуно нестане.
Обично су лечења дуготрајна и доводе до промене рутине живота које дете има до тада. Особи која је болесна је потребно више пажње, мира, сна, помоћи, па можемо детету објаснити како је све то лечење, нега и брига и како и оно може да учествује у томе. Тиме код деце последично развијамо и позитивне особине. У тој помоћи детета водити рачуна да на дете не намећемо нехотице претерану одговорност, јер уколико дете почне да осећа одговорност над догађајима над којима нема заправо утицај, може да почне да се осећа одговорним за исход лечења.
Уколико ипак долази до тога или се код детета примете промене у понашању и расположењу, консултујте стручњака. При установама за лечење оваквих болести постоје стручњаци за ментално здравље који су специјализовани за конкретне последице онколошких болести на живот и ментално здравље пацијената и њихових породица. Они се углавном баве психо-онкологијом и могу вас водити кроз процес оздрављења и дати савет везано за породицу.
У вртићима и школама психолози, а и васпитачи и учитељи (они некад и чешће), имају искуства са родитељима и децом која пролазе кроз дијагностику и лечење. На тај начин ће се дете боље и уз више разумевања пратити и пружити му се подршка док је у вртићу/школи.
Аутор: Гордана Белоцић, васпитач, психотерапијски саветник