Sedim u autobusu, u njega ulaze devojčica i još nekoliko odraslih. Devojčica od otprilike 6 godina obraća se ženi sa kojom je ušla u autobus.
„Da li onaj ko dobije rak – bolest, stvarno ima raka?“
Žena (od oko 35 godina) pita dete da ponovi, nije je čula od brujanja autobusa.
Devojčica ponavlja.
„Da li onaj ko dobije rak – bolest, stvarno ima raka?“
Žena: „Misliš kao rak u moru?“
Devojčica: „Da“
Žena: „Ne dobije raka, samo se tako zove.“
Devojčica posle kraćeg razmišljanja kaže:
„Ja ne bih volela da dobijem rak, je l da da ti nećeš dati da ja dobijem rak?“
Žena tiho potvrđuje…
Slučajno sam se u tom trenutku pogledala sa gospodinom naspram mene, mislim da smo se oboje ćutke sažalili na to što ovo dete (ili bilo koje drugo) mora da zna da na svetu postoje takve stvari. Ove teške teme se otvaraju kad se baš nema kud, najčešće kad do tog nečeg već dođe.
Većina roditelja ne želi da razori bezbrižno detinjstvo svoje dece i ne zna kako da pristupi ovim temama u razgovoru sa decom. Mnogi ne znaju ni kako sebi da pomognu u ovakvim situacijama, često ne postoji mogućnost niti neposredna prilika da se konsultuju u vezi toga sa stručnjakom, a neki odbijaju i razgovor nakon dijagnoze.
Ove teme su izazov i kad ih treba načeti sa odraslima, a tek razgovor sa decom je izuzetno težak i za odraslog i za dete. Ukoliko se ne razgovara sa detetom o tome, već dete doživi situaciju kao šok bez objašnjenja, to može ostaviti dugotrajne posledice po detetovu psihu. Ostavljajući dete bez objašnjenja, ostavljamo ga da samo doživi nesigurnost, tugu i druge neprijatne emocije koje bi se mogle donekle ublažiti da je dete imalo razgovor sa bliskom odraslom osobom koja mu je dala objašnjenje, utehu i zagrljaje.
U jednom od prethodnih tekstova sam pisala o tome kako deca znaju mnogo, čak i ono što roditelji misle da deca ne znaju. Deca su većinom usmerena na odrasle i primećuju ono što neki odrasli ne bi primetili u istoj situaciji (setite se koliko truda je potrebno da se nešto od deteta sakrije). Kada dođe do bolesti, dođe i do promene u dinamici porodičnog života, promene fizičkog izgleda bolesnika i sl. Ako dete iz položaja pukog posmatrača zaključuje o onome što se dešava, bez da mu neko objasni na njemu prilagođen način, šta se dešava, dete će (hteli to odrasli ili ne), izvesti svoj zaključak. Kako deca nemaju dovoljno saznanja, iskustva i nisu dovoljno sazrela da bi razumela sve to, ona će u skladu sa tim izvesti zaključak sklon svojoj dečjoj logici. On može biti na primer i sledeći:
– Mama i tata me ne vole
– Mama i tata ne žele da sam tu
– Nešto nije u redu sa mnom – ja ne valjam
– Mama i tata su uplašeni i ja treba da se plašim (nečega strašnog što može čak i roditelje uznemiriti)…
Ima bezbroj mogućnosti i u zavisnosti od ličnosti deteta, toga koliko je dete staro, kakva su mu pređašnja iskustva, kako su se roditelji ranije ophodili i kako sada, zavisi kako će dete odreagovati i šta će zaključiti. Odrasli bi, kao superiornija bića – gledano dečjim očima, trebalo da budu zaštitnici, a u ovim trenucima je potrebno da se tako i ponašaju bez obzira na lične nemile izazove sa kojima se nose.
Za ove teme zapravo postoji i blagi uvod, deca se relativno rano upoznaju sa lakšim bolestima, i to uglavnom na sopstvenom primeru vide, vide i ozdravljenje. Kada je reč o težim bolestima u porodici, poput kancera, i tu bi trebalo ponuditi objašnjenja u zavisnosti od uzrasta.
Objašnjenje treba da bude jednostavno – da se radi o bolesti, gde se nalazi bolest u telu, kako će lekar da pomogne i uz nadu i utehu da će ipak doći do povoljnog ishoda. Podrazumeva se da smo sa decom i do tada pričali o redovnoj zdravstvenoj zaštiti, preventivnim pregledima i sl. U tom slučaju možemo da se nadovežemo na to zašto je sve to bitno. Možemo reći i da imamo određene emocije povodom toga i time normalizovati osećanja koja će verovatno i dete imati. Jer iako su neprijatne emocije, one su korisne za nas, a dete se neće osećati usamljeno ako ih doživljava.
Kada dođe do saznanja o bolesti, potrebno je uz smiren razgovor (oboleli lično ili neka druga osoba bliska detetu – do prve mogućnosti obolelog roditelja) pristupiti objašnjenju i pružanju zaštite i utehe za dete. Najidealnije rešenje je da oba roditelja (ako ih dete ima) budu prisutna i da u razgovoru svi neguju zajedništvo. Dete tako vidi da će cela porodica to zajedno prebroditi. Na pitanja dece o bolesti odgovarati pažljivo, bez da sebe i decu uznemirimo. Najčešće roditelje uznemirava to što dete može pitati o smrti. Potrebno je zadržati isti princip kao i na početku razgovora, uz veru i nadu da će naša lična i porodična snaga i rad lekara pomoći da bolest potpuno nestane.
Obično su lečenja dugotrajna i dovode do promene rutine života koje dete ima do tada. Osobi koja je bolesna je potrebno više pažnje, mira, sna, pomoći, pa možemo detetu objasniti kako je sve to lečenje, nega i briga i kako i ono može da učestvuje u tome. Time kod dece posledično razvijamo i pozitivne osobine. U toj pomoći deteta voditi računa da na dete ne namećemo nehotice preteranu odgovornost, jer ukoliko dete počne da oseća odgovornost nad događajima nad kojima nema zapravo uticaj, može da počne da se oseća odgovornim za ishod lečenja.
Ukoliko ipak dolazi do toga ili se kod deteta primete promene u ponašanju i raspoloženju, konsultujte stručnjaka. Pri ustanovama za lečenje ovakvih bolesti postoje stručnjaci za mentalno zdravlje koji su specijalizovani za konkretne posledice onkoloških bolesti na život i mentalno zdravlje pacijenata i njihovih porodica. Oni se uglavnom bave psiho-onkologijom i mogu vas voditi kroz proces ozdravljenja i dati savet vezano za porodicu.
U vrtićima i školama psiholozi, a i vaspitači i učitelji (oni nekad i češće), imaju iskustva sa roditeljima i decom koja prolaze kroz dijagnostiku i lečenje. Na taj način će se dete bolje i uz više razumevanja pratiti i pružiti mu se podrška dok je u vrtiću/školi.
Autor: Gordana Belocić, vaspitač, psihoterapijski savetnik