Moja porodica uvela je jednostavnu rutinu zbog koje se manje svađamo i više razgovaramo

16 septembra, 2021

Porodicama u kojima oba roditelja rade, a deca idu u školu ili vrtić nije nimalo lako. Da, jasno je da nikom nije lako i tačno je da i mame koje ostaju kod kuće imaju pune ruke posla. Ali okupiti se sa porodicom tek predveče, kad su svi već umorni od čitavog dana škole i posla, nosi posebnu dimenziju stresa pomešanu sa grižom savesti.

I, iako je radni dan prošao i neko bi pomislio da je vreme za uživanje sa porodicom, obaveze kod kuće tek počinju. Treba:

  • spremiti večeru
  • ubediti decu da je pojedu
  • proveriti domaće zadatke
  • hitno ići u nabavku materijala za zaboravljeni školski projekat
  • odvesti dete na trening ili neku drugu aktivnost
  • pripremiti garderobu za sutradan
  • ubediti decu da je vreme za kupanje i pranje zuba
  • pročitati priču
  • raskloniti nered posle zajedničke večeri
  • nastavi niz.

Da ne pominjemo svađe, prepirke i poneki udarac koji deca u međuvremenu razmene.

U našoj kući, svako veče je tempo i sve mora biti u minut isplanirano. Muž i ja smo toliko zauzeti i obuzeti pokušajima da sve stignemo da, iako fizički jesmo sa decom čitavo veče i njima se bavimo, nismo stvarno zajedno. I kad ih konačno smestimo u krevet i opustimo se na trenutak, oboma nam prva misao bude – nisam danas dovoljno vremena provela s decom.

Što je potpuno nelogično jer smo sve vreme bili zajedno. Ali ne na način da provedemo kvalitetno vreme i napunimo baterije ljubavlju.

Razmišljali smo kako da to rešimo, ali bilo je jasno da ne možemo ništa od večernjih aktivnosti prosto da izbacimo. Večera se mora spremiti, zubi se moraju oprati, deca žele na trening.

A s druge strane, silno sam želela da se nešto promeni.

Zato sam, jednog dana kad smo svi uleteli u stan u isto vreme posle posla i škole i kad je frka počela, viknula:

“Stanite!”

Svi su se zaustavili i pogledali me.

“Od večeras, uvodimo novu rutinu. Svi za mnom.” – rekla sam.

Otišla sam u spavaću sobu gde je naš veliki krevet, sela i rekla: “Ok, vreme je za porodično mazuljanje.”

Prvo su me zbunjeno gledali. Posle nekoliko sekundi, ćerka je prva razvukla usne u osmeh i uskočila u krevet. Za njom i ostatak porodice, pa je nastala ozbiljna gužva. Kikotali smo se, golicali, smejali, bilo je i malo rvanja tu. Već pet minuta kasnije, sve se nekako smirilo, nastala je tišina na trenutak i u vazduhu se moglo osetiti kako sav stres koji smo nakupili tokom dana – nestaje.

A onda? Deca su počela da pričaju o svom danu i šta se dešavalo u školi i vrtiću. A da ih nismo pitali.

Ko je kome šta rekao, šta ih je rastužilo, a šta nasmejalo… Tokom tih desetak minuta bili smo stvarno zajedno. A kad smo, nakon tih deset minuta ustali i prionuli na posao spremanja večere, domaćih zadataka i svega ostalog, ostatak večeri bio je potpuno drugačiji nego što to obično biva. I dalje je bilo puno posla koji je trebalo uraditi, ali smo se ovog puta više smejali. Deca su se manje svađala, oko domaćeg nije bilo suza.

Nastavili smo sa ovom rutinom i svake naredne večeri. Mislila sam da će se njen efekat smanjivati, ali, za čudo, nije. Postali smo srećniji, imali smo više strpljenja jedni za druge, lakše i brže smo rešavali konflikte. Sad već deca, kad se svi okupimo, sama odlaze u sobu i zovu nas da dođemo. To im je izduvni ventil na kraju dana koji im pomaže da izbace negativnu energiju i napune se pozitivnom, pa su onda i večernje obaveze mnogo lakše za obaviti.

Ta mala promena koja nam “oduzme” 10 minuta dnevno, dala nam je mnogo. Definitivno – jedna od najboljih stvari koje smo uradili za porodicu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama