,,Шта си учинила са својим дететом?”, питала сам себе док сам гледала своју петогодишњу Софију како вуче и удара своју сестрицу Ему. Као да су је ванземаљци узели под своје или сам ја негде дебело погрешила у васпитању. Знам да у сваком детету постоји одређена количина агресивности али веома је тешко признати да је то “злочесто” дете баш ваше. Није ствар у непрепознавању агресивности, већ шта са тим? Софија има три старија брата који се сваки дан ударају, туку и рву. Једном сам их питала знају ли неки други начин за показивање љубави. Само су се насмејали и рекли: ,,Не, мама, мислимо да не постоји.”
Међутим, велика је разлика између те игре рвања и натезања и оног сто сам видела код мог малог „анђела“ из чијих је очију кипео бес и агресија. Тај сукоб између мојих девојчица је био добра прилика да се присетим неких основних родитељских вештина.
Прво, морамо да се запитамо шта је проузроковало такво дететово понашање
Треба да утврдимо шта се десило пре него што је дете одреаговало са агресијом. Пошто сам била сведок инциденета између Еме и Софије, најстарија кћи Сеј ми је признала да је и она ударила Ему љутећи се на њу што јој је ова отимала ствари. Тада ми је све постало јасно! Ема је била тај притајени агресор у обе ситуације, само је пазила да је не ухвате. Друге две су реаговале на њено малтретирање ударањем и лупањем и тако су створиле проблеме. Знала сам да морам несто да предузмем у вези са њиховим агресивним понашањем, али ваљало је решити и извор проблема, Ему.
Друго, морамо да размислимо шта покреће интезитет агресивности у нашем детету.
Нека деца једноставно не могу да се контролишу када су гладна или уморна. Можда жели да овлада неком новом вештином али је фрустрирано сопственим ограничењима. Можда је имало премало времена за промену активности па зато тако реагује на особе које га окружују. Софији је требао поподневни одмор да би могла да поднесе додатно сестрино малтретирање. Када откријете покретач агресивности, тада је могуће реаговати пре него што буде прекасно и можете помоћи детету да други пут контролише своје понашање.
Треће, покушајте да останете смирени.
Кажем покушајте, зато што знам колико је тешко остати прибран и како врло лако реагујемо баш попут детета. Међутим, неко у свему овоме мора бити одрастао. Останите смирени и помозите деци уместо да стварате додатне фрустрације. Снизите глас и ваша упутства нека буду кратка и јасна, као нпр.: “ Видим да си љут. Спусти сад ту играчку.” То није тренутак да држите лекције, већ да му помогнете да се смири.
Четврто, препознајте како се дете осећа, али поставите границе.
Син моје пријатељице своју агресивност показује тако што децу у вртићу гризе. Оно што она треба да уради је да му јасно казе: ,,Знам да ти је узео играчку али не смеш да га гризеш.”
Пето, увек понављајте деци: ,,Користи речи!”
Након што је Софија ударила Ему, покушале смо ту сцену да одиграмо још неколико пута, али тако да Софија мени (Еми) покуша да каже да престанем да је гњавим. У нашој породици влада правило да ако ти неко каже: „Молим те престани“ (да ме голицас, нервираш, узимаш ствари,…) тада мораш да престанеш или ћеш се суочити са мамином или татином реакцијом. То правило деци даје одређену моћ и контролу над личним окружењем и подстиче их да комуницирају речима.
Шесто, издвојте дете не да бисте га казнили, већ да бисте му дали прилику да се смири.
Једном када је игра између двојице наших старијих синова постала прегруба, затекла сам једног од њих како седи на степеницама у ходнику. Питала сам га шта се догађа а он је рекао: ,,Сада сам много љут и треба да будем мало сам да бих могао поново да се играм са њим.” Била сам задовољна што се издвојио да би се смирио. То је циљ са нашом млађом агресивном децом, да препознају своју љутњу и науче да је контролишу.
На крају, немојте да допустите да деца манипулишу вама својим агресивним понашањем. Баш сам пре неки дан видела једну мајку која је свом сину рекла: “Не”. Он се наљутио, заплакао и ударио је, отишао, затим се вратио и још једном је ударио. Након неколико минута мајка му је љутито рекла: “Молим? Тако си безобразан”.
Осим што је било по његовом, научио је да “не” не мора да значи “не” ако си довољно дуго безобразан.
Правите границе, држите их се и издвојте дете ако је потребно.
Одређена доза агресивности постоји у сваком детету, а на видело излази у врло незгодним моментима. Једном смо држали семинар о васпитању деце, наша деца су седела у првом реду и тукла су се. Ако се и вама несто овако догоди, добродошли у клуб родитеља. Међутим, исто тако треба да знате да ће они од вас учити о самоконтроли и управо од вас очекују да предузмете прве кораке, можда бас онда када вам је најтеже.
Jayne Cuidon