Када је Француска прошлог месеца најавила програм „Изабери Француску за високо образовање“, којим се укида досадашња пракса изједначавања школарина за студенте ван ЕУ са онима из ЕУ, реакције нису изостале. Од академске 2026/27, студенти ван ЕУ плаћаће скоро 2.900 евра за основне и око 4.000 евра за мастер студије — повећање од чак 16 пута. Студентске организације су упозориле да се приступ образовању све више везује за новчаник и пасош. Економисти, са друге стране, подсећају на другу страну медаље: млади предавачи у Француској, након десетак година школовања и постдокторског усавршавања, зарађују бруто око 30.000 евра годишње — док их топ светски универзитети могу платити пет до десет пута више.
Француска, дакле, није изузетак — она је само најновији пример једне старе европске дилеме: ко треба да плати високо образовање, и колико?
Скандинавија: бесплатно, али скупо за живот
Норвешка и Финска дуго су биле синоним за бесплатно образовање — за све, укључујући и студенте ван ЕУ. Норвешка је ипак окренула нову страницу: од 2023. студенти ван ЕУ/ЕЕА плаћају школарине које се крећу између 15.000 и 34.000 евра годишње, у зависности од универзитета и програма. Уз то, Норвешка је једна од најскупљих земаља света за живот, па укупни трошкови студирања тамо могу бити виши него у Лондону. Финска је сличан пут прошла 2017. — док ЕУ студенти и даље студирају бесплатно, страни студенти на јавним универзитетима плаћају до 12.000 долара годишње за основне студије.
Данска је донекле другачија прича: студенти из ЕУ/ЕЕА и Швајцарске студирају бесплатно, док страни студенти могу платити и до 18.000 евра годишње.
Немачка: јефтино, али не и без трошкова
Немачка остаје један од најатрактивнијих избора за стране студенте. Већина јавних универзитета у Немачкој нуди бесплатно образовање и за студенте из ЕУ и за оне ван ЕУ — постоје само мали административни трошкови. У пракси, то значи семестралне накнаде од 200 до 500 евра. Међутим, трошкови живота у градовима попут Минхена или Франкфурта могу бити значајни, па „бесплатно школовање“ не значи и јефтино студирање у целини.
Италија и Пољска: приступачно и за не-Европљане
Италија не наплаћује додатну школарину страним студентима — сви плаћају исто, око 2.570 евра годишње за основне студије на јавним универзитетима. Уз медитерански начин живота и релативно ниже трошкове становања (посебно ван Милана и Рима), Италија постаје све популарнија дестинација за студенте из Азије, Африке и Латинске Америке.
Пољска је једна од најјефтинијих земаља за студирање у целој Европи — школарине на јавним универзитетима крећу се од 1.000 до 3.000 евра годишње, уз ниже трошкове становања и живота него у већини западноевропских земаља. Посебно је популарна међу студентима медицине из земаља ван ЕУ.
Холандија: драгоцена лекција из демографије
Холандија је годинама била магнет за међународне студенте, захваљујући великом броју програма на енглеском. Студенти из ЕУ плаћају око 2.500 евра, док странци плаћају између 13.000 и 32.000 евра. Проблем је, међутим, открила једна студија: 57% међународних студената остаје у земљи годину дана након дипломирања, али тај број пада на свега 25% после пет година. Једноставно — земља улаже у образовање, а корист од тога махом односе други. Влада је реаговала смањењем броја програма на енглеском, што је већ довело до пада броја међународних студената за скоро 5% у овој академској години.
Велика Британија: скупо, али глобално препознатљиво
Британија наплаћује школарине страним студентима још од 1981. — и то се није променило ни након Брегзита. Страни студенти плаћају и до 44.000 евра годишње, док су школарине за домаће студенте ограничене на око 11.300 евра. Упркос свему, страни студенти чине 23% студентске популације, а њихов допринос британској економији процењује се на око 43 милијарде евра годишње. Енглески језик ту игра кључну улогу — Британија нема реалног такмичара у привлачењу студената који желе диплому на енглеском у европском окружењу.
Грчка и Аустрија: приступачне алтернативе
Грчка наплаћује страним студентима око 1.500 евра годишње, што је, у комбинацији са релативно ниским трошковима живота, чини једном од приступачнијих студијских дестинација. Аустрија је слична прича: студенти из ЕУ студирају бесплатно, док страни студенти плаћају око 1.500 евра годишње на јавним универзитетима. Беч притом редовно осваја титулу најбољег града за живот на свету — што га чини атрактивним и поред те скромне накнаде.
Балкан: регионална солидарност и тржишне цене
Земље бивше Југославије изградиле су специфичан систем заснован на реципроцитету: студенти из суседних земаља региона често могу остварити право на исте услове као домаћи студенти. У Србији школарине за странце крећу се од 2.000 евра за друштвене науке до 5.000 евра за медицину на енглеском, а број страних студената се скоро удвостручио на око 16.500. Хрватска бележи раст од 25% у последњих пет година, посебно на медицинским програмима, где школарине за студенте ван ЕУ могу достићи 12.000 евра. Црна Гора нуди можда и најједноставнији модел у региону — око 500 евра по семестру на државном универзитету. Босна и Херцеговина је постала регионални центар приватног високог образовања који привлачи студенте из Турске и са Блиског истока, са ценама медицине и инжењерства на енглеском и до 15.000 евра годишње на приватним факултетима.
Шта све ово говори?
Трошкови студирања у Европи су генерално нижи него у САД или Аустралији, али разлике унутар саме Европе постају све веће. Јаз између земаља које образовање третирају као јавно добро (Немачка, Италија, Грчка) и оних које га све више посматрају као услугу на тржишту (Британија, Холандија, сада и Француска) се продубљује. А студенти ван ЕУ — посебно они из земаља у развоју — све прецизније рачунају: Париз или Београд, Лондон или Краков, престижна адреса или приступачна диплома. Одговор није увек исти.