Kako sam prestala da vičem na svoju decu

Kako su moja deca rasla i porodica se širila, rastao je i moj bes. Eksponencijalno. Imati bebu i malo veću bebu je veoma teško. Imala sam nultu kontrolu nad svojim vremenom i bila mnogo udaljena čak i od pukog prihvatanja novih okolnosti. Pokušavala bih da ostanem hladna dok slatka mala čudovišta prave svoje trikove, ali neizbežno bih gubila glavu više puta dnevno. I dok bih eksplodirala u plamenu, besneći kao vulkan, ubrzo potom bih osetila tešku grižu savesti i kajanje.

mama
Bila sam očajna u pokušaju da pronađem način da budem roditelj koji manje besni i eksplodira pa sam se okrenula knjigama odnosno stručnoj literaturi. Čitala sam i čitala i uskoro pronašla pravi pristup za mene – upravo ono što mi je trebalo!

Sazvala sam porodični sastanak i podelila lepe vesti.

Ja: „U redu, porodice, imam dobre vesti za vas! Uradila sam gomilu istraživanja i mislim da imam rešenje za ovu našu situaciju. Izdvojila sam neke strategije za obračunavanje sa vašim ponašanjem i očekujem da će biti manje vike i besa s moje strane i svi će biti srećniji. Šta vi kažete na to?“

Porodica: „Aleluja!“

I tako je protekao početak dana: Mirno, mirno, mirno. BUUUUUUM!

A bilo je tek podne..

Nisam uspela da ostanem smirena dovoljno dugo i da budem roditelj kakav sam želela da budem.

Ja bih mirno prešla preko nekoliko prepreka, a onda, pošto bih očigledno iscrpela svoju oskudnu kvotu smirenosti za taj dan, opet bih bila u plamenu. Kao ulje na vatru, ja bih ponavljala svaku eksploziju opet i opet, analizirajući i pokušavajući da shvatim gde sam u pogrešila i govoreći sebi sve vreme da sam ja jedna propast od majke.

Trebalo je dugo vremena pre nego što sam konačno shvatila. Nije mi potreban način za upravljanje emocijama i ponašanjem dece, potreban mi je način da upravljam sobom.

Zdravo samospoznajo! Hajde da poradiš malo na meni kao majci.

  1. Samospoznaja pomaže da razumeš i podržiš sebe

Samospoznaja vas uči da ne budete spojeni sa svojim mislima – one nisu ono što ste vi. Imate izbor o onome što ostaje u glavi, pa zašto onda ne izaberete dobre stvari?

Prvo što sam naučila jeste da sumnje u sebe i svoje roditeljstvo ostavim po strani. Umesto toga, pričala sam sama sa sobom kao sa najboljim prijateljem. Podržala sam samu sebe i ohrabrila se i, pre svega, oprostila sebi. Čak i ako puknem kao zvečka, oprostiću sebi odmah i neka krivica/sramota/briga/žaljenje otplove. Što bi rekla Elsa iz Frozena, „Prošlost je u prošlosti. Let it goooo, pusti to.“(Zaista mudro za njene mlade godine, ako smem da primetim)

  1. Samospoznaja pokazuje potpunu sliku

Majčinski bes eksplodira kada podivlja stampedo emocija. Naučila sam da fokusiram svoju pažnju na ono što se dešava u sadašnjem trenutku i tek tada sam mogla da vidim stampedo pre nego što me pregazi. Tek onda sam bila u stanju da prepoznam ostale elemente mog stanja, nevidljive faktore koji doprinose mom ponašanju: Umor, brige, činjenicu da danima nisam imala nimalo vremena za sebe… Takođe je postalo lakše da vidim šta izaziva takvo ponašanje moje dece. Kada jasno vidiš, mnogo je lakše da sprovedeš prave akcije.

  1. Samospoznaja vam pomaže da se resetujete i ponovo fokusirate

Umesto da se ponašate po šablonu, odnosno da se samo derete, samospoznaja će vam pomoći da tretirate svaki trenutak kao da je potpuno nov. Što naravno i jeste. Svaki novi trenutak je i šansa da se krene ispočetka.

Dakle, u sred suludog razgovora sa mojim trogodišnjim sinom o zgnječenoj banani (nikada ne gnječi bananu!) i milionima neuhranjene dece koja bi pojela tu istu bananu u tren oka, vidim da moja frustracija raste. Ja duboko udahnem i prestanem za kratko. To je onaj trenutak u kome ću primetiti umorne oči moga sina i shvatiti da je iscrpljen posle vikenda prepunog akcija.

Kada sam se preusmerila, mogu izabrati da pritisnem taster za reset, bacim uobičajeno predavanje kroz prozor i uzmem još jednu prokletu bananu (nikada, nikada ne otkrivajte da će zgnječeno voće naći svoj put u blenderu narednog dana). Po svemu sudeći povoljniji pravac delovanja nego rasprava sa umornim „triejdžerom“.

Dakle, šta se dešava u vašem mozgu kada se približite roditeljskim izazovima uz pomoć samosvesti?

Sa fiziološke tačke gledišta, svesnost smanjuje aktivnost u amigdali, emocionalnom centru u mozgu koji je odgovoran za strah i reakcije na stres. To takođe povećava aktivnost u prefrontalnom korteksu, koji je mesto gde donosimo odluke i planiramo.
Dakle, samosvesnost pomaže da ostanemo mirni i shvatimo stvari. To je dobitna kombinacija. I tako mi svega, to radi posao!
Što se mene tiče, ja još uvek umem da se razbesnim (uglavnom kada sam umorna), ali moje erupcije su ublažene i mnogo manje divlje.

I šta je neočekivani nusprodukt smanjene vike?

Deca koja se mnogo bolje ponašaju! Deca napreduju kada znaju gde stoje, a ja ne moram da gomilam još i krivicu na svoja već povijena ramena. Sada znam da ako budem vikala jedan minut imaću grižu savesti, pa ću sledeći put da ignorišem loše ponašanje svoje dece, pa ni ne počinjem da vičem. Sada, moja deca znaju šta se očekuje od njih i kakve su posledice ako se odluče da zanemare porodična pravila.

Na kraju, to je jednostavno.

Samospoznaja pomaže mamama da  postanu smirenije i bolje se ponašaju kroz emocionalnu samoregulaciju. Kako naša deca imitiraju naše ponašanje, mame koje se bolje ponašaju, inspirišu i svoju decu na isto takvo ponašanje.

Svi su na dobitku!

Priredila: Andrijana Maksimović

Izvor: Huffington Post