Како су моја деца расла и породица се ширила, растао је и мој бес. Експоненцијално. Имати бебу и мало већу бебу је веома тешко. Имала сам нулту контролу над својим временом и била много удаљена чак и од пуког прихватања нових околности. Покушавала бих да останем хладна док слатка мала чудовишта праве своје трикове, али неизбежно бих губила главу више пута дневно. И док бих експлодирала у пламену, беснећи као вулкан, убрзо потом бих осетила тешку грижу савести и кајање.
Била сам очајна у покушају да пронађем начин да будем родитељ који мање бесни и експлодира па сам се окренула књигама односно стручној литератури. Читала сам и читала и ускоро пронашла прави приступ за мене – управо оно што ми је требало!
Сазвала сам породични састанак и поделила лепе вести.
Ја: „У реду, породице, имам добре вести за вас! Урадила сам гомилу истраживања и мислим да имам решење за ову нашу ситуацију. Издвојила сам неке стратегије за обрачунавање са вашим понашањем и очекујем да ће бити мање викe и беса с моје стране и сви ће бити срећнији. Шта ви кажете на то?“
Породица: „Алелуја!“
И тако је протекао почетак дана: Мирно, мирно, мирно. БУУУУУУМ!
А било је тек подне..
Нисам успела да останем смирена довољно дуго и да будем родитељ какав сам желела да будем.
Ја бих мирно прешла преко неколико препрека, а онда, пошто бих очигледно исцрпела своју оскудну квоту смирености за тај дан, опет бих била у пламену. Као уље на ватру, ја бих понављала сваку експлозију опет и опет, анализирајући и покушавајући да схватим где сам у погрешила и говорећи себи све време да сам ја једна пропаст од мајке.
Требало је дуго времена пре него што сам коначно схватила. Није ми потребан начин за управљање емоцијама и понашањем деце, потребан ми је начин да управљам собом.
Здраво самоспознајо! Хајде да порадиш мало на мени као мајци.
-
Самоспознаја помаже да разумеш и подржиш себе
Самоспознаја вас учи да не будете спојени са својим мислима – оне нису оно што сте ви. Имате избор о ономе што остаје у глави, па зашто онда не изаберете добре ствари?
Прво што сам научила јесте да сумње у себе и своје родитељство оставим по страни. Уместо тога, причала сам сама са собом као са најбољим пријатељем. Подржала сам саму себе и охрабрила се и, пре свега, опростила себи. Чак и ако пукнем као звечка, опростићу себи одмах и нека кривица/срамота/брига/жаљење отплове. Што би рекла Елса из Фрозена, „Прошлост је у прошлости. Let it goooo, пусти то.“(Заиста мудро за њене младе године, ако смем да приметим)
- Самоспознаја показује потпуну слику
Мајчински бес експлодира када подивља стампедо емоција. Научила сам да фокусирам своју пажњу на оно што се дешава у садашњем тренутку и тек тада сам могла да видим стампедо пре него што ме прегази. Тек онда сам била у стању да препознам остале елементе мог стања, невидљиве факторе који доприносе мом понашању: Умор, бриге, чињеницу да данима нисам имала нимало времена за себе… Такође је постало лакше да видим шта изазива такво понашање моје деце. Када јасно видиш, много је лакше да спроведеш праве акције.
-
Самоспознаја вам помаже да се ресетујете и поново фокусирате
Уместо да се понашате по шаблону, односно да се само дерете, самоспознаја ће вам помоћи да третирате сваки тренутак као да је потпуно нов. Што наравно и јесте. Сваки нови тренутак је и шанса да се крене испочетка.
Дакле, у сред сулудог разговора са мојим трогодишњим сином о згњеченој банани (никада не гњечи банану!) и милионима неухрањене деце која би појела ту исту банану у трен ока, видим да моја фрустрација расте. Ја дубоко удахнем и престанем за кратко. То је онај тренутак у коме ћу приметити уморне очи мога сина и схватити да је исцрпљен после викенда препуног акција.
Када сам се преусмерила, могу изабрати да притиснем тастер за ресет, бацим уобичајено предавање кроз прозор и узмем још једну проклету банану (никада, никада не откривајте да ће згњечено воће наћи свој пут у блендеру наредног дана). По свему судећи повољнији правац деловања него расправа са уморним „триејџером“.
Дакле, шта се дешава у вашем мозгу када се приближите родитељским изазовима уз помоћ самосвести?
Са физиолошке тачке гледишта, свесност смањује активност у амигдали, емоционалном центру у мозгу који је одговоран за страх и реакције на стрес. То такође повећава активност у префронталном кортексу, који је место где доносимо одлуке и планирамо.
Дакле, самосвесност помаже да останемо мирни и схватимо ствари. То је добитна комбинација. И тако ми свега, то ради посао!
Што се мене тиче, ја још увек умем да се разбесним (углавном када сам уморна), али моје ерупције су ублажене и много мање дивље.
И шта је неочекивани нуспродукт смањене вике?
Деца која се много боље понашају! Деца напредују када знају где стоје, а ја не морам да гомилам још и кривицу на своја већ повијена рамена. Сада знам да ако будем викала један минут имаћу грижу савести, па ћу следећи пут да игноришем лоше понашање своје деце, па ни не почињем да вичем. Сада, моја деца знају шта се очекује од њих и какве су последице ако се одлуче да занемаре породична правила.
На крају, то је једноставно.
Самоспознаја помаже мамама да постану смиреније и боље се понашају кроз емоционалну саморегулацију. Како наша деца имитирају наше понашање, маме које се боље понашају, инспиришу и своју децу на исто такво понашање.
Сви су на добитку!
Приредила: Андријана Максимовић
Извор: Huffington Post