Када дете погреши, веома често, ни после темељног објашњења, оно није у стању да увиди своју грешку. За то најчешће није крив ни родитељ, ни наставник ни само дете, већ је у питању природан развој који понекад тече тако да ни дете од 7 година нема развијен осећај за друге људе и њихове потребе. Не зато што је размажено, већ само зато што му мозак још није достигао тај степен развоја.
Али чак и у таквим ситуацијама, друга особа у сукобу је повређена и то се не може игнорисати. Ево једног малог упутства које можемо залепити на зидове дечје собе или учионице, како бисмо децу увек подсећали како се треба извинити онда кад направимо грешку.
„Само најбољим радом сваког од нас у својој струци разоткриће се туђи лош рад. Lepo ali jalovo. Misliš li ti veseli Stracimire da su moja deca, odlični studenti prestižmnih beogradskih, državnih, fakulteta otišla odavde u beli svet iz obesti i dosade. Da više vole da se sa svojima dopisuju preko mejla i viđaju preko skajpa nego da rade i žive u svom gradu? Ajde bre Stracimire mani me tih parola i floskula kada i sam znaš da ovde ko nešto zna i redi u struci nema nikakvu perspektivu jer su ključna mesta zaposeli poltroni, partijski diletanti i polupismeni gmizavci koji su se na ovaj ili onaj način domogli neke diploma a partija im je omogućila da budu neko i nešto, što oni naravno moraju da odrade na ovaj ili onaj način. I nije to karakteristika samo naprednjaka već i svih pre njih, a u takvom okruženju gde se ni na radno mesto čistačice ne možeš zaposliti bez partijske knjižice naša deca, koliko god da su stručna, nemaju šta da traže. Pogledaj samo veseli Stracimire ko je u Gradskom veću zadužen za resor kulture, dečko koji verovatno ni dan danas nije u stanju da nabroji svegradske ustanove kulture. Ko je direktor Doma kulture, ko Turističke organizacije ko vedri i blači Čačkom? A ti nam ovde prosipaš floskule i palamuđenja koja možda mogu da fasciniraju nekoga ko u životu nije dobacio dalje od Crvenkape i Tri praseta.