Kada dete pogreši, veoma često, ni posle temeljnog objašnjenja, ono nije u stanju da uvidi svoju grešku. Za to najčešće nije kriv ni roditelj, ni nastavnik ni samo dete, već je u pitanju prirodan razvoj koji ponekad teče tako da ni dete od 7 godina nema razvijen osećaj za druge ljude i njihove potrebe. Ne zato što je razmaženo, već samo zato što mu mozak još nije dostigao taj stepen razvoja.
Ali čak i u takvim situacijama, druga osoba u sukobu je povređena i to se ne može ignorisati. Evo jednog malog uputstva koje možemo zalepiti na zidove dečje sobe ili učionice, kako bismo decu uvek podsećali kako se treba izviniti onda kad napravimo grešku.
„Samo najboljim radom svakog od nas u svojoj struci razotkriće se tuđi loš rad. Lepo ali jalovo. Misliš li ti veseli Stracimire da su moja deca, odlični studenti prestižmnih beogradskih, državnih, fakulteta otišla odavde u beli svet iz obesti i dosade. Da više vole da se sa svojima dopisuju preko mejla i viđaju preko skajpa nego da rade i žive u svom gradu? Ajde bre Stracimire mani me tih parola i floskula kada i sam znaš da ovde ko nešto zna i redi u struci nema nikakvu perspektivu jer su ključna mesta zaposeli poltroni, partijski diletanti i polupismeni gmizavci koji su se na ovaj ili onaj način domogli neke diploma a partija im je omogućila da budu neko i nešto, što oni naravno moraju da odrade na ovaj ili onaj način. I nije to karakteristika samo naprednjaka već i svih pre njih, a u takvom okruženju gde se ni na radno mesto čistačice ne možeš zaposliti bez partijske knjižice naša deca, koliko god da su stručna, nemaju šta da traže. Pogledaj samo veseli Stracimire ko je u Gradskom veću zadužen za resor kulture, dečko koji verovatno ni dan danas nije u stanju da nabroji svegradske ustanove kulture. Ko je direktor Doma kulture, ko Turističke organizacije ko vedri i blači Čačkom? A ti nam ovde prosipaš floskule i palamuđenja koja možda mogu da fasciniraju nekoga ko u životu nije dobacio dalje od Crvenkape i Tri praseta.