4 типа повезаности између деце и родитеља и њихов утицај на живот детета

новембар 10, 2018

Да ли је ваше дете приликом одвајања од вас незаинтересовано, престрашено или збуњено? Према теорији привржености, под утицајем начина на који мајка одговара на потребе своје бебе, међу њима се развија сигурна или несигурна приврженост, која утиче на понашање и односе касније у животу.


Емоционална веза коју дете остварује с родитељима, најчешће мајком, назива се приврженост, а испољава се тражењем и одржавањем блискости, нарочито у стресним ситуацијама. У прошлости се сматрало да се приврженост развија непосредно након рођења и то контактом с мајком, али бројна истраживања су показала да то није тако. Дететова приврженост је под великим утицајем родитељске осетљивости на дететове потребе, али на приврженост утиче и сам темперамент детета.

Зашто неке маме не могу да се повежу са својом бебом?

Тест у соби с играчкама

Оцем теорије привржености сматра се британски психолог Џон Болби који је заједно са својим сарадницима извео бројне експерименте на ову тему. Један од експеримента било је опажање понашања мајке и детета у соби пуној играчака. Истраживањем је уочено да постоје деца несигурне привржености која никад нису напуштала мајчино крило, чак ни да би се поиграли с јако занимљивим играчкама. Нека су одлазила од мајке, играла се и не би јој се враћала дуже време.

Уз ове две групе, постојала су и деца која би у почетку била близу мајке, али постепено би одлазила да се поиграју играчкама. Редовно би се освртала да виде где је мајка, па су на тај начин успостављали контакт с “извором сигурности”, а потом настављали да се играју и истражују. Оваква деца имала су сигуран тип привржености.

Четири су основна типа привржености између детета и мајке: сигурна, анксиозно-избегавајућа, амбивалентно-опирућа и дезорганизацијоно-контролишућа приврженост.

1. Сигурни мали истраживачи

Квалитетна брига за дете је врло битна. Под квалитетном бригом подразумевамо честу интеракцију с дететом, прихватање детета и његовог темперамента, поштовање детета без покушавања прилагођавања детета сопственом ритму и темпераменту. Такав родитељ поставља разумне границе, доследан је у њиховом спровођењу те суделује у дететовом истраживању света кроз игру.

Како би родитељ помогао детету да научи како свет функционише, критикује његово понашање, а не његов темперамент. Родитељи који се понашају на овакав начин развијају с дететом сигурну приврженост. У новим и непознатим ситуацијама та деца ће истраживати, те на одвајање мајке реаговати мањим страхом.

2. Деца која избегавају блискост

Деца која показују малу узнемиреност приликом одвајања од родитеља, а јако се узнемире једино када остају потпуно сама су деца с анксиозно-избегавајућом приврженошћу. То су деца чије мајке причају с дететом топлим речима, играју се с дететом, али не воле присан контакт. Оваква деца показују мање истраживачког понашања, мањак емпатије, избегавају блиске емоционалне везе. Кад одрасту немају поверења у друге људе и показују страх од интимности.

3. Бојажљиви и неповерљиви према странцима

Због недоследног понашања мајке настаје амбивалентно-опирућа приврженост. Таква мајка понекад задовољава дететову потребу за близином, а понекад не. Та деца ће у непознатој ситуацији мало истраживати те ће често бити неповерљиви према странцима, чак и када је родитељ присутан. Та деца постају несигурна, боажљива, а друге особе доживљавају као непоуздане.

4. Без спремног одговора на стресне ситуације

Последња врста је дезорганизацијоно-контролишућа приврженост коју карактерише мешавина избегавајућег, амбивалентног и сигурног понашања. Та деца немају уходан образац понашања, него се могу чинити збуњена, уплашена те се могу понашати недоследно или противречно. Често се јавља код деце мајки које су биле жртве злостављања.

Утицај типа привржености на касније односе

Сигурна приврженост омогућава квалитетнији однос с вршњацима, популарност, развој социјалних вештина и више поверења у односу на другу децу, а касније и одрасле људе. Сигурно привржена деца показују већи ниво самопоуздања и прилагодљивости, а у односу с родитељима показују више самосталности и мање зависности од својих несигурно привржених вршњака. Она показују мање агресивности, љутње и гњева, више слагања с вршњацима те показују већу послушност.

Недостатак привржености у најранијем узрасту детета резултира проблемима у понашању у школској доби. Недостатком привржености деца су агресивнија и депресивнија, те показују више емоционалних и понашајних проблема од својих вршњака који су сигурно привржени.

Који ће тип привржености дете формирати зависи од понашања мајке према њему, квалитету њиховог односа, мајчине бриге и нежности, њеног примећивања дететових сигнала, њихове тачне интерпретације од стране мајке те пригодног одговором на њих.

Аутор: Лана Жигић Антић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама