O izazovima učiteljskog posla govori se mnogo. Priča se o tome da su se deca promenila, da komunikacija s roditeljima ume da bude komplikovana, da je posao danas usmeren više na papirologiju nego na decu. Ali postoji jedan izazov s kojim se učitelji susreću obično jednom u četiri godine, a o kom se uopšte ne govori. I tad, uglavnom, plaču svi. I deca i roditelji i učiteljica.
Pogodili ste, sigurno, da je reč o rastanku od jedne generacije, posle četiri zajedničke godine. Bude tu suza više nego za sve prethodno zajedničko vreme. To su, najviše, suze radosnice zbog dece koja su porasla, koja otvaraju novo poglavlje u svojim životima i to baš sad, kad su učiteljici toliko prirasla za srce. Baš sada moraju da idu dalje, da biraju svoj put na kom će je učiniti ponosnom. I onda, kao da to sve nije dovoljno, ta deca odluče da učiteljici napišu pesme, pisma, da nacrtaju nešto i pokažu koliko im je bila važna. A učionica bi, da emocije mogu pomerati zidove, sigurno srušila sve i jedan.
I znate šta? Kad jednog dana učitelji budu zaista pravedno nagrađivani za svoj rad, jedno od merila bi trebalo da bude i to s koliko ljubavi, toplih reči i suza su se od nje, posle četiri godine, oprostili njeni đaci.
Jedna od zvanično najboljih učiteljica u Srbiji, Vesela Mačkić, ove godine je ispratila još jednu generaciju. Ispraćaj za pamćenje su joj priredili njeni đaci, napravivši zajednički leksikon i brdo poklona – isključivo radova koje su sami napravili. Jer, kako Vesela sama kaže, nikad nije dozvoljavala da joj se pokloni kupuju. Prihvatala je samo one koji su dečjih ruku delo.
A od septembra, ovu sjajnu učiteljicu čeka dvostruki izazov. Pored toga što dočekuje novu generaciju, ona je odabrala i da promeni posao i iz državne, pređe u privatnu školu. Program i ideja koji su utkani u novootvorenu osnovnu školu „Mihajlo Pupin“ u Beogradu, privukli su je da odabere baš ovo mesto za nastavak svog profesionalnog puta. I tamo će sa svojim đacima vreme provoditi u prirodi, učiti ih jednako brojevima, koliko i životu u skladu s prirodom. Imaće i svoju baštu, zajedno ići na planinarenje i otvarati nove vidike. Učiće o tradiciji, ali i o svetu koji postoji izvan granica naše zemlje.
Kako je izgledao rastanak s generacijom koju ispraća, koliko je spremna za nove izazove i da li je promena nešto što treba da nas raduje, govori za Zelenu učionicu upravo učiteljica Vesela Mačkić.
Svake četiri godine učitelj, sviđalo mu se to ili ne, mora da pusti svoju generaciju i krene ispočetka. Kakav je osećaj kad taj trenutak dođe?
To je veoma emotivan trenutak, kako za učitelja tako i za đake. U prvom razredu dobijemo ih krezave, prestrašene, sa očekivanjima, željama… Njihov početak školovanja obeležen je kao važan događaj, kao pristupnica u svet odgovornosti.
S njima proživljavamo sve lepe i teške trenutke i to je ono što nas posebno veže. Od samog početka smo kao školske mame. Ona jedna osoba koja im uliva sigurnost. Njihova osoba.
Mi profesori razredne nastave provodimo po pola dana sa svojim đacima. Često i više nego što to mogu prezaposleni roditelji. Poznajemo svoje učenike ‘u dušu’. Prepoznajemo njihove emocije po pogledu. Provodimo zajedničko vreme na izletima, ekskurzijama, odlazimo zajedno u muzeje, predstave ili bioskope. Pružamo jedni drugima podršku na različitim javnim nastupima. Znamo njihove strahove i šta ih čini srećnim. Delimo s njima njihove male tajne. I zato je gotovo svaki rastanak s četvrtim razredom tako emotivan.
Teško je rastati se od svojih mališana s kojima ste proveli četiri godine, gledali ih kako rastu od krezubih dečaka i devojčica u predpubertetlije. Teško je pustiti svoje đake iz „sigurnog gnezda“. Uvek postoji briga hoće li se snaći, jesam li ih dovoljno pripremila za peti razred, jesam li ih osamostalila…
A oni, ma koliko ih vukao taj peti razred, ma koliko znatiželjni bili, suznih očiju rastaju se od nas.
Vi sada, osim što ste izveli na put jednu novu generaciju četvrtaka, krećete u jednu novu avanturu. Napustili ste „siguran posao u državnoj školi“ i odlučili da postanete prva učiteljica jedne nove, drugačije škole. Jesu li vas uveravali da je bolje da ništa ne menjate i zbog čega ste ipak doneli odluku da krenete dalje?
– Mislim da za nekog ko voli svoj posao i radi ga kvalitetno, požrtvovano i predano, svaki posao je siguran posao. Naravno da su mi značile smernice od iskusnih kolega i osoba koje izuzetno cenim kako poslovno tako i lično, ali krajnja odluka je svakako bila moja. Mislim da jeste hrabra, ali kao što kaže Dostojevski: „Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna, biti u stanju da se usudiš.“
Povodom tog završetka jedne ere, vaši četvrtaci rešili su da vas isprate kako dolikuje. Čega je tu sve bilo i kako ćete pamtiti taj poslednji dan s njima?
– Za kraj, moji učenici su mi napravili jedan kratak film u kojem su mi preko poruka dali sve ono što sam ja njima ove četiri godine – individualnost, originalnost, osmeh, ljubav, podstrek, empatiju i ponos. Pamtiću svaki njihov zagrljaj i pogled koji je više govorio od hiljadu reči. Pamtiću poruku: „Volite i druge đake kao što ste nas…“
Šta ćete sa sobom poneti u novu školu i koju učiteljsku misiju želite da ostvarite? Osim slova i brojeva, šta je još važno?
– Kao poklon učenici su mi napravili i jedan spomenar, gde je svako sebe predstavio na drugačiji način. Tu se našao i sastav moje učenice Katarine koja je istakla da je za nju najvažnije što sam ih naučila šta je to pravo drugarstvo, kako da budu humani i pružaju podršku drugima. Moram priznati da me je to duboko ganulo, jer nismo nekad svesni koliko oni sve upijaju i šta je to što je njima zapravo najvažnije. Upravo njen sastav mi je polazna smernica za rad sa narednom generacijom, a verujem da će me oni inspirisati da budem još bolja.
Učiteljica Vesela Mačkić narednu generaciju prvaka preuzeće već 1. septembra, u privatnoj osnovnoj školi „Mihajlo Pupin“. Radujemo se što ćemo imati priliku da pratimo njen rad i o tome i dalje pišemo, šireći svest o značaju učiteljskog poziva. Jer važniji – ne postoji.