О изазовима учитељског посла говори се много. Прича се о томе да су се деца променила, да комуникација с родитељима уме да буде компликована, да је посао данас усмерен више на папирологију него на децу. Али постоји један изазов с којим се учитељи сусрећу обично једном у четири године, а о ком се уопште не говори. И тад, углавном, плачу сви. И деца и родитељи и учитељица.
Погодили сте, сигурно, да је реч о растанку од једне генерације, после четири заједничке године. Буде ту суза више него за све претходно заједничко време. То су, највише, сузе радоснице због деце која су порасла, која отварају ново поглавље у својим животима и то баш сад, кад су учитељици толико прирасла за срце. Баш сада морају да иду даље, да бирају свој пут на ком ће је учинити поносном. И онда, као да то све није довољно, та деца одлуче да учитељици напишу песме, писма, да нацртају нешто и покажу колико им је била важна. А учионица би, да емоције могу померати зидове, сигурно срушила све и један.
И знате шта? Кад једног дана учитељи буду заиста праведно награђивани за свој рад, једно од мерила би требало да буде и то с колико љубави, топлих речи и суза су се од ње, после четири године, опростили њени ђаци.
Једна од званично најбољих учитељица у Србији, Весела Мачкић, ове године је испратила још једну генерацију. Испраћај за памћење су јој приредили њени ђаци, направивши заједнички лексикон и брдо поклона – искључиво радова које су сами направили. Јер, како Весела сама каже, никад није дозвољавала да јој се поклони купују. Прихватала је само оне који су дечјих руку дело.
А од септембра, ову сјајну учитељицу чека двоструки изазов. Поред тога што дочекује нову генерацију, она је одабрала и да промени посао и из државне, пређе у приватну школу. Програм и идеја који су уткани у новоотворену основну школу „Михајло Пупин“ у Београду, привукли су је да одабере баш ово место за наставак свог професионалног пута. И тамо ће са својим ђацима време проводити у природи, учити их једнако бројевима, колико и животу у складу с природом. Имаће и своју башту, заједно ићи на планинарење и отварати нове видике. Учиће о традицији, али и о свету који постоји изван граница наше земље.
Како је изгледао растанак с генерацијом коју испраћа, колико је спремна за нове изазове и да ли је промена нешто што треба да нас радује, говори за Зелену учионицу управо учитељица Весела Мачкић.
Сваке четири године учитељ, свиђало му се то или не, мора да пусти своју генерацију и крене испочетка. Какав је осећај кад тај тренутак дође?
То је веома емотиван тренутак, како за учитеља тако и за ђаке. У првом разреду добијемо их крезаве, престрашене, са очекивањима, жељама… Њихов почетак школовања обележен је као важан догађај, као приступница у свет одговорности.
С њима проживљавамо све лепе и тешке тренутке и то је оно што нас посебно веже. Од самог почетка смо као школске маме. Она једна особа која им улива сигурност. Њихова особа.
Ми професори разредне наставе проводимо по пола дана са својим ђацима. Често и више него што то могу презапослени родитељи. Познајемо своје ученике ‘у душу’. Препознајемо њихове емоције по погледу. Проводимо заједничко време на излетима, екскурзијама, одлазимо заједно у музеје, представе или биоскопе. Пружамо једни другима подршку на различитим јавним наступима. Знамо њихове страхове и шта их чини срећним. Делимо с њима њихове мале тајне. И зато је готово сваки растанак с четвртим разредом тако емотиван.
Тешко је растати се од својих малишана с којима сте провели четири године, гледали их како расту од крезубих дечака и девојчица у предпубертетлије. Тешко је пустити своје ђаке из „сигурног гнезда“. Увек постоји брига хоће ли се снаћи, јесам ли их довољно припремила за пети разред, јесам ли их осамосталила…
А они, ма колико их вукао тај пети разред, ма колико знатижељни били, сузних очију растају се од нас.
Ви сада, осим што сте извели на пут једну нову генерацију четвртака, крећете у једну нову авантуру. Напустили сте „сигуран посао у државној школи“ и одлучили да постанете прва учитељица једне нове, другачије школе. Јесу ли вас уверавали да је боље да ништа не мењате и због чега сте ипак донели одлуку да кренете даље?
– Мислим да за неког ко воли свој посао и ради га квалитетно, пожртвовано и предано, сваки посао је сигуран посао. Наравно да су ми значиле смернице од искусних колега и особа које изузетно ценим како пословно тако и лично, али крајња одлука је свакако била моја. Мислим да јесте храбра, али као што каже Достојевски: „Моћ је дата само онима који се усуде да се сагну и подигну је. Само једна ствар је битна, само једна, бити у стању да се усудиш.“
Поводом тог завршетка једне ере, ваши четвртаци решили су да вас испрате како доликује. Чега је ту све било и како ћете памтити тај последњи дан с њима?
– За крај, моји ученици су ми направили један кратак филм у којем су ми преко порука дали све оно што сам ја њима ове четири године – индивидуалност, оригиналност, осмех, љубав, подстрек, емпатију и понос. Памтићу сваки њихов загрљај и поглед који је више говорио од хиљаду речи. Памтићу поруку: „Волите и друге ђаке као што сте нас…“
Шта ћете са собом понети у нову школу и коју учитељску мисију желите да остварите? Осим слова и бројева, шта је још важно?
– Као поклон ученици су ми направили и један споменар, где је свако себе представио на другачији начин. Ту се нашао и састав моје ученице Катарине која је истакла да је за њу најважније што сам их научила шта је то право другарство, како да буду хумани и пружају подршку другима. Морам признати да ме је то дубоко гануло, јер нисмо некад свесни колико они све упијају и шта је то што је њима заправо најважније. Управо њен састав ми је полазна смерница за рад са наредном генерацијом, а верујем да ће ме они инспирисати да будем још боља.
Учитељица Весела Мачкић наредну генерацију првака преузеће већ 1. септембра, у приватној основној школи „Михајло Пупин“. Радујемо се што ћемо имати прилику да пратимо њен рад и о томе и даље пишемо, ширећи свест о значају учитељског позива. Јер важнији – не постоји.