Rečenica koja najbolje objašnjava šta je lična granica (mislim da sam je tako definisanu čula od psihološkinje Beki Kenedi).
Lična granica je nešto što ja postavljam, a što od tebe ne traži da radiš apsolutno ništa.
Dakle, mi smo ti koji definišemo dokle neko može da ide. Ne očekujemo da taj neko poštuje tu našu granicu, bilo da je to naše dete, muž, žena, prijatelj, komšija. Ne očekujemo da shvate zašto nam je važno da tu granicu ne prelaze. Ne očekujemo NIŠTA.
Samo ih obavestimo šta će da se dogodi ako granicu ne budu poštovali.
Uradimo to na najljubazniji mogući način.
Mužu: „Mnogo volim naše vreme koje provodimo zajedno subotom uveče. Zato bih volela da se vratiš kući ranije, jer oko deset ja sam već pospana. Ako u subotu dođeš kući posle osam, ja neću biti raspoložena ni za šta drugo osim da se uvučem u krevet i čitam knjigu. A žao mi je da propustimo lepo veče.“
Detetu: „Vidi, dušo, u osam sati moramo u krevet. Znam da ti se tada još uvek igra, ali tada ću doći i ugasiti svetlo u sobi. Volela bih da dotle budeš u krevetu, ali ako i ne budeš, svakako ću to uraditi.“
Nekome ko uvek dolazi nenajavljen, nedeljom: „Volim da se družim sa tobom i stvarno uživam u našim kafama. Međutim, nedelja je dan kada volimo da budemo sami. Ukoliko dođete nedeljom nenajavljeni, verovatno nećemo otvoriti vrata, jer nam je taj dan važan.“
Autor: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut