Kако се просветни радници понашају када су у улози ђака? На стручним семинарима они су управо то – не они који држе предавање, већ они који треба да слушају и уче.
Сви ми, након одслушаног семинара, волимо да прокоментаришемо како је било – да ли је семинар оправдао наша очекивања, да ли је тема интересантна и корисна за тип школе у којој радимо, да ли је оно о чему смо слушали могуће применити у настави… Размењујемо утиске и о томе да ли су реализатори били добри или лоши. А, какви смо ми били на том семинару? Kолико смо објективни и спремни да сагледамо сопствено понашање? Хајде да погледамо чега ту све има.
Семинари најчешће почињу ујутру, и ја још нисам присуствовала неком на који нико није каснио. Увек неко касни…увек! Некада полазници, а некада (ређе) предавачи. Предавање почне, а полазници стижу и по сат, два касније. Следи процедура која траје…и траје: док се сместе, узму материјале (ако их има), распитају се шта су до сада пропустили или о чему се уопште ради, питају кад ће пауза – иако су тек стигли итд. Наравно да ометају ток предавања и рад осталих учесника, али, опуштено…
Даље, када смо се сви (коначно) окупили и почели да радимо, јасно се издвајају поједини типови људи и понашања. Једну врсту чине они неозбиљни, незрели (одрасли, али заувек деца у души), којима никад није јасно шта ће им тај семинар у животу и зашто су уопште ту. Свој посао ће, без обзира на све, радити исто као и до тада што су радили, па боравак на стручном усавршавању за њих представља једну непотребну гњаважу. Они на сваки начин покушавају да скрену пажњу на себе, што духовитим или недуховитим доскочицама, што неким “саботажама” друге врсте. Углавном, незаинтересовани су, забављају се гледајући нешто на телефону, пуштајући снимке на Јутјубу – убијајући време и нас остале у појам, ометајући без пардона све око себе. Kултуро, где си?
Потом, имате оне који по доласку на семинар седају до свог најбољег пријатеља из колектива, како би имали с ким да причају. Они разговарају о неким приватним стварима, коментаришу дешавања и активности на семинару, оно што су управо чули, изглед и понашање осталих из групе и тако даље. Иако им је посао да васпитно утичу на ђаке, када су у питању самодисциплина и лично васпитање – потпуно су немоћни, Причају упоредо са предавачима, ометају рад, али се у исто време и грдно наљуте и увреде ако их неко опомене. Звучи познато?
На семинарима се, као по правилу, увек нађе и неко из групе “дечје свезнање”. То је онај колега (или колегиница) који је жељан пажње и потврде о сопственим квалитетима, па неуморно покушава да пажњу преусмери на себе. Да, он све зна најбоље, немојте ви њему да причате, па…ехеееј, кад је он то већ видео/знао/урадио. Наравно, за сваку тему имају и неки додатни податак, неку информацију за коју су само они знали. И, наравно да ће пред свима исправити предавача у вези са битним и небитним стварима…шта им тешко. Нека сви виде како су паметни.
Има и оних који ћуте и седе, колутајући очима на све и свакога. Мрзе и предаваче, и семинар, и колеге, и школу, и живот који их доведе у то време на то место. Затим, постоје и они који са сваког семинара морају раније да оду, због овога или онога (разлог је потпуно небитан јер су, по правилу, у питању увек једни те исти људи), па у договорено време дају сигнале реализаторима, машу, поздрављају се са свима, провлаче се између столова и столица и, напокон, одлазе. Подгрупу ове групе чине они који самоиницијативно шмугну, а да се никоме и не јаве. Поступак се најчешће састоји у томе да оду на паузу са које се више не врате. Подгрупу подгрупе чине они који се чак и не појаве на семинару. Они не налазе за сходно да било коме јаве да неће доћи, иако се учешће на семинару плаћа, иако је неко други могао да присуствује уместо њих.
Навела сам само неке од примера како се поједини просветни радници понашају када су у улози ђака. Јер, то смо ми на семинарима – не они који држе предавање, већ они који треба да слушају и уче. Kако је предавачима који са свим овим треба да се изборе, остављам за неки други пут. И, немојте се бунити што сам писала само о нашим манама. Сатира и полушаљиви тон и служе томе да се укаже на оно што је лоше. Kада постанемо свесни својих мана, можемо нешто и да учинимо, променимо. Можемо да не будемо такви, јер није тешко бити фин.
А, ако сте се запитали зашто не рекох ништа о нашим врлинама, ево зашто: зато што нема потребе. Врлине говоре саме за себе.
Јелена Братић
Извор: skolskiportal.