Како ће родитељи оцењивати мој рад, господо који доносите овакве одлуке?
Како ће мој рад процењивати отац који је злостављао своју ћерку, а Центар за социјални рад ми послао одговор да је он ипак боље решење од Дома?
Како ће ме оцењивати мајка девојчице која са симса вишеспратнице телефоном зове мене, а не своју мајку и каже: Скочићу са зграде!? А ја је смирујем, причам јој и купујем време док возим колима ка њој.
Како ће моје оцењивање и моју наставу оцењивати они родитељи који кажу “није моје дете лудо, па да иде код психолога”, а њихово дете каже “мени је баш занимљиво да причам са вама”?
Ни све нуле овог света неће ме померити ни милиметар од мог знања, моје професионалности и мог морала које храни само једна ствар: признање детета.
Моју емпатију за дечију тугу и бол због које често нисам могла да спавам, хране одјеци “Спасили сте ми живот”, “Код вас сам учио школу живота”, “Имам и другог сина, живимо срећно сада…”.
И ниједна оцена којом упозоравате, неће ми бити ни медаља ни тег око врата. Невалидна је. Као што је и оцењивање ученика у школи постало бесмислено.
Аутор: Снежана Шундрић