Пронаћи у чему је суштински проблем данашњице у којој бораве наша деца, сложићете се, изузетно је важан за наш даљи напредак. Проблем на који наилазимо не лежи искључиво у детету, већ и у околини коју стварамо за њих.
Због драстичних промена које осећамо из дана у дан, у већини случајева занемарујемо очаравајуће промене детињства које су пружене нашој деци.
Драги моји, то је дечји задатак – да радосно стварају и креирају кроз игру. Ко је па нама крив што смо заборавили да се играмо?
Приметићете да сва ова питања истичу природу детета, а не систем који деци намећемо. Да! Природа је креирала предивну ствар, а то је да деца и адолесценти проводе већину свог времена играјући се.
Слободна игра је изузетно значајна за психолошки развој.
Игра захтева машту, машта подстиче размишљање, размишљања креирају идеје, које безусловно подржавају њихове снове. Сновима којима теже, свесно или несвесно, оствариваће циљеве који се далеко разликују од саме активности.
Одузмите само један делић тог пута, магично одредиште мења правац и често не води ка ономе чему тежимо.
Слободна игра је нешто попут металних голова на храпавом терену, где неки гол платиш крвавим коленом. Низање поена на искривљеном обручу. Вожња бициклом по комшилуку после мрака. Незаборавне базе, кућице на дрвету, ледени иглои на снегу док не утрнеш, па још мало. Стратегије како до комшијине трешње…
Све је то почело бледети. Заслепљени екранима, родитељском бригом и ,,важнијим” стварима, оно бледи и доноси са собом данашњицу коју осетимо.
Одговор зашто је слободна игра изузетно важна, лежи управо у слободи коју пружамо детету.
Нема конкуренције, нема правила која намећу одрасли и нема нарушавања ауторитета. Деца тада имају прилику да се осете максимално слободно и радосно, јер тада могу бити отворена за откривање бескрајних могућности који пружа очаравајући свет пред њима.
У само неколико генерација успели смо толико отуђити децу, да слободну игру можемо са правом окарактерисати као угрожену врсту.
Способни смо да заварамо себе површним стварима и одмахнемо руком.
Па ево, одмахните руком на чињеницу да је 80% (просечно) младих особа из 60-их година јасно заузимала став и сматрала да има контролу над својим животом. Данас, у 2017. када имају приступ едукативним платформама, е-књигама, новој технологији… Наша деца постају анксиозна, агресивна, незаинтересована, депресивна, док је све то пропраћено уверењем осећаја беспомоћних марионета.
Створили смо школе и друге образовне установе где је надзор постао доминантна сила у дечјим и тинејџерским данима. Искључили смо слободу и продиремо дубоко у срж детета постављајући строгу контролу над њим.
Зашто се онда чудимо да школа све чешће постаје асоцијација на затвор?
Деца се изражавају искрено и онако како се осећају. Крадемо им право на слободу и смањујемо њихове способности ка усмеравању својих живота.
Зато, нека вас не изненади статистика која говори да су тинејџери најмање срећни када проводе време у школи, или обављају активности које школа прописује, док наводе да су им најсрећнији тренуци онда када нису у школи и када време проводе са својим пријатељима.
Многима је и дан данас тешко да схвате колико је модерно образовање изгубило своје значење, где је ментално и емоционално здравље деце изузетно угрожено. Кроз тежњу да их заштитимо, лишавамо их од слободе која им је потребна како би развијали свој ум самостално, без нездраве контроле одраслих.
Позитивна промена лежи у храбрим родитељима, старатељима и свима који пружају подршку деци, без обзира на критике и отпор који им стоји на путу.
Као дете, потом тинејџер, посматрала сам како систем разара моју генерацију и научила о многим грешкама кроз искуство. Данас посматрам малишане и тинејџере препуне радозналости, и не желим их видети обмануте искривљеним вредностима.
Пружите шансу онима од којих је највредније учити. Ово више није проблем који се дешава тамо некоме, већ један од последњих урлика за пробудити се!
Извор: Probudise.com