Pronaći u čemu je suštinski problem današnjice u kojoj borave naša deca, složićete se, izuzetno je važan za naš dalji napredak. Problem na koji nailazimo ne leži isključivo u detetu, već i u okolini koju stvaramo za njih.
Zbog drastičnih promena koje osećamo iz dana u dan, u većini slučajeva zanemarujemo očaravajuće promene detinjstva koje su pružene našoj deci.
Dragi moji, to je dečji zadatak – da radosno stvaraju i kreiraju kroz igru. Ko je pa nama kriv što smo zaboravili da se igramo?
Primetićete da sva ova pitanja ističu prirodu deteta, a ne sistem koji deci namećemo. Da! Priroda je kreirala predivnu stvar, a to je da deca i adolescenti provode većinu svog vremena igrajući se.
Slobodna igra je izuzetno značajna za psihološki razvoj.
Igra zahteva maštu, mašta podstiče razmišljanje, razmišljanja kreiraju ideje, koje bezuslovno podržavaju njihove snove. Snovima kojima teže, svesno ili nesvesno, ostvarivaće ciljeve koji se daleko razlikuju od same aktivnosti.
Oduzmite samo jedan delić tog puta, magično odredište menja pravac i često ne vodi ka onome čemu težimo.
Slobodna igra je nešto poput metalnih golova na hrapavom terenu, gde neki gol platiš krvavim kolenom. Nizanje poena na iskrivljenom obruču. Vožnja biciklom po komšiluku posle mraka. Nezaboravne baze, kućice na drvetu, ledeni igloi na snegu dok ne utrneš, pa još malo. Strategije kako do komšijine trešnje…
Sve je to počelo bledeti. Zaslepljeni ekranima, roditeljskom brigom i ,,važnijim” stvarima, ono bledi i donosi sa sobom današnjicu koju osetimo.
Odgovor zašto je slobodna igra izuzetno važna, leži upravo u slobodi koju pružamo detetu.
Nema konkurencije, nema pravila koja nameću odrasli i nema narušavanja autoriteta. Deca tada imaju priliku da se osete maksimalno slobodno i radosno, jer tada mogu biti otvorena za otkrivanje beskrajnih mogućnosti koji pruža očaravajući svet pred njima.
U samo nekoliko generacija uspeli smo toliko otuđiti decu, da slobodnu igru možemo sa pravom okarakterisati kao ugroženu vrstu.
Sposobni smo da zavaramo sebe površnim stvarima i odmahnemo rukom.
Pa evo, odmahnite rukom na činjenicu da je 80% (prosečno) mladih osoba iz 60-ih godina jasno zauzimala stav i smatrala da ima kontrolu nad svojim životom. Danas, u 2017. kada imaju pristup edukativnim platformama, e-knjigama, novoj tehnologiji… Naša deca postaju anksiozna, agresivna, nezainteresovana, depresivna, dok je sve to propraćeno uverenjem osećaja bespomoćnih marioneta.
Stvorili smo škole i druge obrazovne ustanove gde je nadzor postao dominantna sila u dečjim i tinejdžerskim danima. Isključili smo slobodu i prodiremo duboko u srž deteta postavljajući strogu kontrolu nad njim.
Zašto se onda čudimo da škola sve češće postaje asocijacija na zatvor?
Deca se izražavaju iskreno i onako kako se osećaju. Krademo im pravo na slobodu i smanjujemo njihove sposobnosti ka usmeravanju svojih života.
Zato, neka vas ne iznenadi statistika koja govori da su tinejdžeri najmanje srećni kada provode vreme u školi, ili obavljaju aktivnosti koje škola propisuje, dok navode da su im najsrećniji trenuci onda kada nisu u školi i kada vreme provode sa svojim prijateljima.
Mnogima je i dan danas teško da shvate koliko je moderno obrazovanje izgubilo svoje značenje, gde je mentalno i emocionalno zdravlje dece izuzetno ugroženo. Kroz težnju da ih zaštitimo, lišavamo ih od slobode koja im je potrebna kako bi razvijali svoj um samostalno, bez nezdrave kontrole odraslih.
Pozitivna promena leži u hrabrim roditeljima, starateljima i svima koji pružaju podršku deci, bez obzira na kritike i otpor koji im stoji na putu.
Kao dete, potom tinejdžer, posmatrala sam kako sistem razara moju generaciju i naučila o mnogim greškama kroz iskustvo. Danas posmatram mališane i tinejdžere prepune radoznalosti, i ne želim ih videti obmanute iskrivljenim vrednostima.
Pružite šansu onima od kojih je najvrednije učiti. Ovo više nije problem koji se dešava tamo nekome, već jedan od poslednjih urlika za probuditi se!
Izvor: Probudise.com