Mesečna zarada nastavnika sa sedmim stepenom stručne spreme, u Srbiji je ispod republičkog proseka i ova informacija je javno dostupna svima. Ako uzmemo u obzir cene osnovnih namirnica za život, koje značajno ne odstupaju od cena u zemljama Evropske unije, jasno je da ni zaposleni sa prosečnom platom ne može da se svrsta u srednju socijalnu klasu, a veoma loš socioekonomski status nastavnika ima dugoročne i nesagledive posledice i na učenike, a samim tim i na celokupnu zajednicu.
Škola, kao obrazovno-vaspitna institucija, mora da ima ugled, da plasira ispravne vrednosti, da učenike usmerava ka kulturi, nauci, usavršavanju, poštenju, formirajući na taj način svesne, sposobne i smerne umne ljude, koji će biti spremni da preuzmu odgovornost i da vode državu na najbolji način, jer je svaka karika u lancu podjednako bitna. Uloga nastavnika je da bude autoritet i primer, a svojim godinama, statusom i zvanjem, ali i svojim ponašanjem i manirima, poželjno je da učenicima bude uzor.
Socioekonomski status je uvek bio kao kijavica, nije se mogao sakriti, iako mnogi misle da je era društvenih mreža glavni uzrok tome. Sada je to samo vidljivije, ali se uvek znalo kako ko živi, da li ima novca, da li mu je teško. Ako učenik vidi svog nastavnika izmučenog, umornog, zabrinutog, neće poželeti da sutra i on živi tako. Ako nastavnik ima tri odevne kombinacije, koje su vidno stare i lošijeg kvaliteta od onih koje nosi učenik, koji je bez ikakvih prihoda, neće moći u svojoj adolescentskoj svesti da obradi tu informaciju dublje, i da shvati da odelo ne čini čoveka. Kada mu nastavnik da neki savet, učenik ga neće ozbiljno shvatiti, jer će pomisliti, da može nekom da pomogne, valjda bi prvo pomogao sebi. Ovde se samo po sebi nameće pitanje morala. Ako neki učenik, na primer, kreira nekvalitetan sadržaj na internetu, pun vulgarnosti i šunda, obaveza nastavnika je da mu da savet kako da kreira bolji sadržaj, jer je on učenik te škole i u školi i van nje. Ali, kako dati takav savet, ako taj učenik ima mesečna primanja deset puta veća od njegovog nastavnika. Zato će najčešće prećutati povijene glave.
Državni aparat je mašina koja ima algoritam za svaku kariku svog složenog i isprepletanog lanca. Dajući bednu platu nastavniku, s jedne strane urušava njegov kredibilitet i autoritet, onemogućujući ga da proizvodi nove snage, koje su pretnja i potencijalna opasnost za one ustoličene. S druge strane, onemogućava ga da zadovolji minimalne životne neophodnosti, pa tako da bi, na primer, kupio polovan automobil, stariji od 15 godina, mora da podigne kredit, i postane dužnik. Tog trenutka postaje posebno ranjiva kategorija stanovnika. On uvek računa svoju bednu platu, onoliko koliko mu piše na platnom listiću, ali zaboravlja da je u svojoj podsvesti umanji za iznos mesečne rate kredita.
Znajući da je tako ranjiv, nastavnik koji ima porodicu, biva izložen pritiscima i ucenama od strane nadređenih, da obavlja određene zadatke, koji nemaju veze sa njegovim poslom, niti obavezama definisanim ugovorom o radu. Strah od gubitka posla ga parališe, i dok gleda izvode svog kredita, koji nije ni upola otplaćen, pristaje da obavlja sve što mu se kaže, i da se ne zamera ni sa kim, da svoje mišljenje ne iznosi nikome, i tako prestravljen, svestan da se nalazi u začaranom krugu iz kojeg nema izlaza, radi mehanički, bez udubljivanja, pognute glave. Naređenja pasivno izvršava, bez obzira na to ko god da ih izdaje, jer mu je teško pala i prošla disciplinska, koja se vodila protiv njega, kada je cela elektronska i pisana dokumentacija proveravana nedeljama, jer je zaključio četvorku učenici čija majka je na visokoj funkciji u Višem sudu. Ne želi više da prolazi kroz to, niti da truje lošim emocijama svoju porodicu kada dođe kući. Na kraju je sve ispalo u redu, i ustanovljeno je da nije bilo propusta u radu, ali narušeno zdravlje zbog pretrpljenog stresa niko više ne može da nadoknadi. Sada zna, kada roditelj razjareno uzvikne: „Znaš ti ko sam ja? Ako okrenem samo jedan broj, sutra više nećeš sedeti tu!“, samo se nasmeje, upiše peticu i produži dalje. Učenici sve ovo vide i osete, ali ne pomisle: „Jao, kako bi bilo moćno završiti nastavnički smer na prirodno-matematičkom fakultetu!“
Autor: Dr Željko Ranilović