Kako smo vaspitani, a kako vaspitavamo?

avgust 7, 2016

Ne postoje “savršeni” roditelji, a ono što smo naučili i “poneli iz kuće” prilično nas određuje. Svi nosimo različita sećanja na detinjstvo i u odnosu na njih se opredeljujemo.
Mnoštvo informacija i stručne literature posvećene roditeljstvu, novi trendovi i psihološke rasprave o tome kako treba vaspitavati mališane prilično zbunjuju današnje roditelje. Pristupa ima bezbroj, saveti i preporuke menjaju se svakodnevno, pa vrlo često nisu sigurni šta treba da primene u praksi i koji će metod vaspitanja dati najbolje rezultate.
majka-i-dete-1397336507-32928Tu je i ono što smo naučili od naših roditelja, modeli vaspitanja koji su bili primenjivani na nama, pa se postavlja pitanje od čega zavisi kako ćemo vaspitavati decu? Da li ćemo podsvesno preuzeti “pravila” naših roditelja, čak i ako ih ne smatramo ispravnim? Hoćemo li umeti da prepoznamo greške naših roditelja kako ih ne bismo ponovili? Kakav model biramo i zbog čega, za čitaoce “Života plus” objašnjava psiholog Milica Zarin.
– Roditeljstvo je velika obaveza i izazov, stalni proces koji u velikoj meri zavisi od načina na koji smo i samo vaspitavani u detinjstvu. U odnosu na pozitivna ili negativna osećanja koja smo doživljavali, opredeljujemo se da li ćemo decu vaspitavati onako kako su to radili naši roditelji, ili potpuno suprotno. Ako je neko, na primer, svog oca doživljavao kao jako strogog, ali ima lepa prijatna sećanja i pozitivan stav prema njemu, on će verovatno smatrati da je dobro biti strog roditelj. Međutim, ako neko ima negativan stav prema strogom ocu, pamti ružne slike iz detinjstva, strah ili zebnju koju je takav način vaspitanja donosi, vrlo je verovatno da prema svojoj deci nikada neće biti strog.

Pročitajte i: Postoji li recept za vaspitanje dece?

To su podsvesne reakcije, želja da na svoju decu prenesemo ono što je nama bilo prijatno. Neki ljudi, sa druge strane, čitaju literaturu i zamišljaju idealan sistem vaspitanja. Međutim, vremenom ih sama realnost demantuje, jer ne postoji jedinstveni sistem vaspitnih pravila, niti je vaspitanje nešto što možemo da naučimo. Vrlo često roditelji nesvesno počinju da liče na svoje očeve i majke, čak izgovaraju identične rečenice i rade ono za šta su bili sigurni da nikada neće. Kada se u obzir uzme dostupnost informacija, velika količina stručne literature, internet koji daje podatke o efektima različitih vrsta vaspitanja, današnji roditelji su na velikoj muci. Sve to sjajno deluje u teoriji, ali je u praksi često neizvodljivo ili potpuno beskorisno. Koliko ćemo primenjivati ono što smo na ovaj način naučili i saznali zavisi od sklopa ličnosti. Informacije mogu biti jako korisne ako ih shvatamo na pravi način. To znači da “vaspitna pravila” ne primenjujemo doslovno i bukvalno, već samo kao jedan od mogućih načina.
Ukoliko smo protivnici vaspitnih metoda naših roditelja, da li to možemo promeniti, ili ih nesvesno, ipak, ponavljamo na našoj deci?
– Uglavnom smo protivnici takvih metoda samo na rečima, dok je realnost malo kompleksnija. Naime, deca najviše i najlakše uče po principu tzv. učenja po modelu. To znači da pamte ono što vide, reaguju onako kako roditelji reaguju u sličnim situacijama, izražavaju emocije onako kako to rade mama i tata. “Učenje po modelu” vrlo je moćno sredstvo oblikovanja ličnosti, ali je veliki problem što roditelji toga, uglavnom, nisu svesni. Otac koji u rukama drži cigaretu, a govori detetu da je pušenje štetno, majka koja viče na ćerku, a govori joj da ne sme da bude agresivna prema mlađem bratu, roditelji koji pričaju deci da se sve može rešiti razgovorom, a međusobno ne komuniciraju… samo su neke od situacija koje ilustruju moć “učenja po modelu”. Isto se događa i tokom vaspitanja, jer deca nesvesno usvajaju ono što vide i u odnosu na to viđeno, formiraju ponašanje, načine emocionalnog reagovanja, socijalne veštine. Dakle, možemo se “otresti” načina vaspitanja naših roditelja, pod uslovom da tačno znamo šta je to što nam se ne dopada, šta želimo da primenjujemo, ali moramo poznavati sebe i biti svesni kako se ponašamo i prema deci i prema drugima. Jedino tako moći ćemo da izaberemo “pravi” način vaspitavanja, koji će, zajedno sa karakteristikama dečje ličnosti, od njega stvoriti osobu sposobnu da se nosi sa životnim izazovima. Jako su korisna druženja sa drugim porodicama, sa prijateljima koji takođe imaju decu, jer pružaju mogućnost i deci i roditeljima da na konkretnom primeru vide neke drugačije načine funkcionisanja.

Pročitajte i: Mudrost godina: Uticaj baka i deka na vaspitanje dece

Šta znači biti dobar roditelj?
– Suština je da dobar ili loš roditelj nisu nepromenljive i konačne kategorije. Menjamo se, rastemo, sazrevamo sa našom decom, sami kreiramo i modifikujemo metode vaspitanja u skladu sa okolnostima, uzrastom, porodičnom situacijom. Veština vaspitanja upravo je u tome šta ćemo uraditi sa onim što smo “poneli” iz primarne porodice. Korisne stvari trebalo bi zadržati, one manje prijatne promeniti i prilagoditi svom detetu. Vaspitanje i uopšte odnos koji imamo sa detetom ne zavisi ni od obrazovanja, ni od socijalnog statusa, ni od porekla ili vere, niti samo od iskustava koje smo doživeli kao deca. Zavisi od naše sposobnosti da se snađemo u određenim situacijama i naše volje da se suštinski bavimo detetom, pružimo mu emocije, osluškujemo njegove želje, nadanja, potrebe… Roditelji treba da budu “baza”, najjači autoritet kojem se veruje, a dečje poverenje je najbolja nagrada za dobro vaspitanje, jer postaje najmoćnije oružje koje roditelj ima u adolescenciji ili nekim drugim turbulentnim periodima detetovog života. Dobar roditelj je onaj koji uspe da ga stekne. On i greši, ali je sposoban da te greške prizna i ispravi.
Koliko način na koji vaspitavamo decu zavisi od pola deteta?
– Naša kultura prepuna je predrasuda o odgajanju dečaka i devojčica. Momci treba da budu “čvrsti”, da ne plaču, devojčice treba da budu smerne, poslušne, ženstvene… Ništa od toga nije “zdravo” niti funkcionalno za dete i kasnije ozbiljno može da naruši njegove socijalne i partnerske odnose. Razlike među polovima su evidentne, ali ne treba da budu jedini parametar u vaspitanju. Akcenat treba staviti na dečju ličnost i stvoriti takvu porodičnu klimu u kojoj će se dete osećati voljeno i prihvaćeno, bez obzira na razlike i karakterne osobenosti.
Izvor: Novosti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama