Постоје три “врсте викања” (и како да викање користите ако БАШ морате)

9 јануара, 2022

Иако испричана много пута, прича о викању је неопходна како бисмо сагледали различите аспекте из нових углова, како бисмо се изнова преиспитали, како бисмо оставили могућност да признамо своје грешке и неке постојеће поступке заменимо новим. У овом тексту сазнајте шта се викањем не постиже и како можете да препознате када је њему место, а када није.

Foto: Canva

Причитајте и: Не брините, неће вам се деца сутра пењати на главу јер сте им дозволили напад беса

Викање није комуникација.

У родитељском урлању нема дијалога. То сви знамо. Можда смо и искусили као деца. Док одрасли виче, у том свом афекту је потпуно сам. Дете вероватно не разуме тежину беса или фрустрације одраслог. Иако се обраћамо детету јер смо љути, поражени или исцрпљени, не комуницирамо са њим. Викањем, парадоксално, стављамо себе у први план, као да поручујемо: „Види какав/-ва сам због тебе!“, „Види како због тебе могу да будем страшан/-на!“ и „Јадан/-на ја!“ То ниједан родитељ не жели, али то су поруке које стижу до детета. У дијалогу, обе стране говоре и показују осећања. Викањем се дете ућуткује, али не само у том тренутку, него и у сваком будућем, када ће можда бити потребно да проговори и заузме се за себе.

Викање није лекција.

Ако се препустимо викању, неретко то прераста у држање говора или лекције. Међутим, у том стању треба заборавити на лекције. Биће тешко стрпети се и оставити васпитни говор за касније, али је то једино исправно. Ако је нешто проливено на тепих, моћи ћете да се вратите после десетак минута на то, заједно почистите и сагледате последице обраћајући се детету мирнијим тоном. Тада ћете имати време за лекцију. Ако поступамо овако, радимо на јачању наше самоконтроле. То је истовремено битно за наше ментално здравље и за стабилност детета. Дете на тај начин добија добар пример који може да следи у својим поступцима. Самоконтрола се вежба. Можда смо прошли кроз разна искуства у животу, али суочавање са непријатношћу захтева вежбу изнова и изнова. То је поготово важно када је добробит детета у питању.

Викање не показује ауторитет.

Напротив. Викање урушава ауторитет. Када повисимо тон на дете, учимо га да је то наш начин да добијемо послушност, пажњу и поштовање. Исто тако, шаљемо детету поруку да и оно тако треба да се опходи ако жели да га неко послуша или чује шта има да каже. Пут до ауторитета је управо на супротну страну: разговарати са дететом, показати стрпљење, доследност у понашању, упорност. Деца на коју родитељи вичу се осећају или веома уплашено и несигурно у себе, или веома фрустрирано и бесно. Замислите да на вас виче неко ко је већи и јачи од вас, а да ви не можете да одговорите. Били бисте или престрављени или бисте накупили у себи много беса. Дете које осећа страх ће вероватно развити образац повлачења у сличним животним ситуацијама, односно, неће умети да се супротстави, каже НЕ и изрази своје мишљење. Дете које претежно осећа бес, неће га изразити према родитељу, али хоће негде другде, и то много екстремније него што је примерено. У овом другом случају, уколико родитељ виче често на дете, оно ће вероватно да се понаша насилно према вршњацима јер процењује да у том контексту може да испољи оно што дуго накупља у себи, једну врсту беспомоћног беса усмереног на родитеља.

Када викањем може нешто битно да се постигне?

После свега реченог, викање може деловати као страшан и погубан поступак у васпитању. То јесте тако ако вичемо често и то користимо као васпитни метод и начин за успостављање односа моћи.
Ипак, постоје ситуације у којима је потпуно у реду подвикнути. Ове ситуације су ређе и управо због тога, треба „чувати у рукаву“ овај приступ како би и дете препознало да се дешава нешто екстремно другачије и схватило да је ситуација алармантна. То су моменти када је дете у ОПАСНОСТИ. Примера ради, када се дете приближава врелој води, када трчи у близини нечега чиме се може повредити, када се на улици не зауставља у близини пута или када се туча између брата и сестре отргне контроли и постане озбиљна. Тада је викање ЈЕДИНО што можемо да урадимо. Да позовемо дете по имену, да укажемо на опасност како се то никада више не би поновило. У овоме ћемо успети само ако викање није у нашем свакодневном асортиману понашања. Уколико јесте, у овој ситуацији дете неће разликовати нашу реакцију и неће сматрати ситуацију ништа алармантнијом од просипања сока по кревету.

Да сумирамо…

Није свако викање исто. Када сагледамо целу слику, постоје 3 врсте викања:

Подигнут тон. Када родитељ „држи лекцију“ детету жустро и вичући. Ово углавном не узрокује страх код детета, али нема никакву сврху јер лекције у афекту не дају никакве дугорочне резултате. Дете их не слуша и не разуме јер чује само једноличан тон.

Викање у бесу. Када родитељ урла на дете, када вичући вређа дете или га понижава. Овај поступак дугорочно ствара страх или фрустрацију код детета и има далекосежне последице, посебно ако се често понавља.

Викање у опасности. Када родитељ указује да је нешто опасно по безбедност детета. Ово викање је оправдано и корисно САМО АКО се разликује од осталих васпитних образаца родитеља и то дете јасно препознаје.

Пише: Тамара Костић, психолог

Инстаграм: @ucenje_za_tebe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама