Колико пута вам се догодило да због детета закасните на посао? Колико је пута било у питању безразложно одуговлачење и излежавање у кревету? Када почне школска година, у неким домовима се сваког јутра понавља иста прича. Сценарио је следећи: једва успевате да пробудите своје дете, а када га коначно пробудите, онда му још три пута понављате: “Устани, закаснићеш… “
Зашто би буђење деце била обавеза родитеља? Ко ће их будити када једног дана оду на студије? Хоћете ли и тада свако јутро телефоном да га зовете и проверавате да ли је устало? Шта када имате троје школске деце, а уз то имате и фиксно радно време? Стижете ли да средите себе, након што изгубите по десетак минута на разбуђивање сваког од њих? Осећате ли се као жена која води домаћинство или као жена која води хотел?
Пребаците одговорност на дете
Можете купити детету будилник и научити га да укључи аларм, уколико само не уме. Многа деца на ово позитивно реагују, нарочито деца коју родитељи уче да гледају на сат. Деца буду срећна јер су добила нови сат и то их додатно заинтересује.Таман спојите лепо и корисно. Уколико дете и поред аларма не устане на време, а ви тога дана радите другу смену, пустите га да закасни и без свађе му саопштите да ви нећете да му правдате час, већ ћете рећи учитељици да ваше дете није имало баш никаквог разлога за кашњење, да се једноставно успавало или да му се није устајало из кревета. На тај начин детету шаљете поруку да мора само да одговара за своје поступке и да сноси последице. Неће му се исплатити да се успава, уколико зна да мама неће да му правда час.
Уколико и ви и супруг радите пре подне и имате фиксно радно време, а дете је исувише мало да би остало само у кући, не преостаје вам ништа друго него да га сами пробудите уколико није устало у договорено време. Смирено, без нервирања му кажите да ћете га сутра будити пола сата раније пошто видите да му је потребно више времена да се разбуди и спреми, што значи да ће и на спавање морати да иде пола сата раније.
Када се покрене и устане из кревета, пита вас шта да обуче, не може да нађе панталоне, не зна где му је свеска и почне да је тражи, а на крају се сети да је свеску заборавио у школи… Супруг већ седи у ауту и веома је љут јер дете и ви касните, а самим тим и он касни на посао. Оно што вас највише брине у целој причи је то што се ви и суруг нервирате и свађате, а дете се уопште не потреса. Изгледа вам потпуно незаинтересовано и безвољно . А и зашто би, када зна да ћете се ви вратити по кишобран, свеску, да ћете му на брзину испеглати панталоне, јер вас је срамота да иде изгужвано?
Не чекајте га да нађе свеску, да се врати по кишобран… Без нервирања му саопштите да морате на време да стигнете на посао , да немате времена да га чекате и да је требало синоћ да спакује торбу. Уместо да журите, да возите небезбедно и плаћате казне у саобраћају и да вам шеф одбија од плате због кашњења, пустите дете да осети природне последице свог понашања.
Како подстаћи дете да се убудуће понаша одговорније и да се боље организује:
Уведите правила које ће важити за целу породицу.
На пример: Пре спавања ранчеви за вртић, торбе за школу и посао треба да буду потпуно спремни и да стоје у предсобљу.
Направите распоред активности са циљем лакше организације. Уколико сматрате да ваше дете једноставно није склоно планирању и да му не полази за руком да се организује чак и када то покушава, можете му помоћи прављењем распореда активности. Заједно са дететом осмислите постер који ћете залепити на врата дететове собе и на коме ћете написати или нацртати редом све активности које треба да обави увече када се спрема за спавање ( нпр. 1.спреми књиге и свеске у ранац, 2.спреми ужину у ранац, 3. припреми шта ћеш обући сутра…) и ујутру када устане из кревета.
Дајте детету лични пример. Уколико сте и сами неорганизовани и заборавни (ако се свако јутро враћате по мобилни или тражите шта да обучете или не можете да нађете ципеле за кишовито време), онда не можете од детета очекивати да се понаша другачије, онда је сва ваша прича узалудна. На децу већи утицај има оно што чините, него оно што говорите.
Постављајте детету очекивања позивајући се на припадност породици. Проблем се лакше решава када је дете изузетак, у смислу да само њега чекате, а остали чланови породице, родитељи и старија сестра су тачни и спреме се на време. Поставите детету очекивање: „Ми смо сви у породици вредни и одговорни, можеш и ти да будеш, ти си део породице, очекујем да следеће недеље будеш тачнији. Верујем да ти то можеш.“ Имајте у виду да деца испуњавају очекивања која им поставите, јер чезну за вашим прихватањем и одобравањем. Стало им је да сте задовољни њиховим поступцима и поносни на њих.
Ауторка текста је Бранка Василев, психолошкиња и волонтерка Центра за маме
Извор: Moj psiholog