Samo u poslednja tri meseca gotovo polovina učenika u Srbiji je više puta doživela neki oblik vršnjačkog nasilja
 

Javlja se u sve mlađem uzrastu, karakerišu ga tuče, vređanja, verbalna i psihička maltretiranja, poniženja na društvenim mrežama. Dešava se u školama i može trajno da ošteti ili uništi nečiji život. To su odlike vršnjačkog nasilja. Svi smo svesni da ono postoji i da poprima sve brutalnije razmere, ali kako ga preduprediti, kako se boriti sa njim?
Podaci Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuju da je najzastupljenije verbalno nasilje – vređanje, spletkarenje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje, širenje laži, ali je prisutno i udaranje, otimanje, seksualno uznemiravanje, snimanje bez nečijeg pristanka i slanje uznemirujućih SMS poruka.
Rezulati istraživanja, koje je sprovela ova grupa pokazali su da je 44,2 odsto učenika samo tokom poslednja tri meseca doživelo neki oblik nasilja  (47,2  odsto mlađih i 42,7 odsto starijih).
„U prevenciji nasilja najbolje rezultate pokazuju ‘celoškolski’ programi. To su programi koji obuhvataju i uključuju sve zaposlene, učenike i roditelje. Jedan od njih je program ‘Škola bez nasilja’, kojim su obuhvaćene 274 škole“, kazala je Biljana Lajović iz Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije. Rezultat ovog programa je da se tokom njegovog sprovođenja više od polovine dece izjasnilo kako se osećaju bezbednije u školama, kao i da se smanji procenat samog nasilja.

KOME SE OBRATITI?

Jasna poruka nadležnih je da ukoliko trpe nasilje, učenici uvek treba da se obrate onome u koga imaju poverenja. To može da bude bilo ko iz šire i uže porodice; to mogu da budu i zaposleni u školi: nastavnici, odeljenski starešina, psiholog, pedagog. Mladi se najčešče obraćaju svojim prijateljima vršnjacima, ali, na žalost, oni ne znaju kako da im pomognu pa  je važno da se obrate nekome ko zna kako može da im pomogne i zaštiti ih.
Zbog toga je, poručuje Biljana Lajović, izuzetno bitno da zaposleni znaju šta i kako treba da rade, koje procedure da primene, koje korake da načine. Ministarstvo, odnosno Grupa za zaštitu od nasilja i diskriminacije, oraganizuje i raznovrsne obuke  i stručne skupove za zaposlene u obrazovnom sistemu.
Obrazovni sistem i porodica dve su najbitnije karike, koje moraju zajedno da rade kako bi primetile i suzbile ove pojave, slažu se stručnjaci. Najveći teret je na njima, ali roditelji i nastavnici ipak nisu svemogući. Oni su deo i odraz šireg društvenog konteksta. Dok društvo podržava nasilje, nasilje će bujati. Važnu ulogu igraju i mediji, kroz poruke i vrednosti koje promovišu, ukazali su eksperti.

ALEKSIN ZAKON

Možda je najfatalniji primer i epilog vršnjčkog nasilja u Srbiji slučaj četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, Alekse Jankovića, koji je 2011. godine sebi oduzeo život nakon osam meseci maltretiranja koje je trpeo u školi. Roditelji tvrde da su školu obavestili o tome i tražili rešenje, ali da nije bilo razumevanja i prave reakcije.
Medijska pažnja posvećena ovom slučaju podstakla je i inicijativu o donošenju Aleksinog zakona, koji bi trebalo da efikasnije reguliše rad stručnih službi u školama, definiše strože kazne za nesavesno postupanje obrazovnog osoblja, psihologa, pedagoga  i direktora škola, kao i roditelja dece koja vrše nasilje. Ipak, da li je jedan zakon dovoljan da suzbije ovu pojavu i reši problem?
Psiholozi, pedagozi, oni koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja, karaktera, vaspitavanjem i učenjem smatraju da se protiv vršnjačkog nasilja najbolje bori neprestanom pričom o njemu, ukazivanjem i osvešćenjem ovog problema. Bitno je na vreme uočiti probleme, edukovati roditelje, kao i kadar koji direkno radi sa nasilnicima i žrtvama nasilja. Važno je i sankcionisanje nasilja, kako ne bi ispalo da je ono dopušteno ili čak poželjno.
 

ULOGA PORODICE

Različiti su načini na koji se nasilje sprovodi, može biti individualno „jedan na jedan“, a neretko je i da se cela grupa okrene protiv jednog. Stručnjaci smatraju da su povodi uglavnom „glupi“ –  ko ima bolje patike ili telefon. Razlog je, u suštini, uvek isti – demonstracija moći i sile nad nekim ko je slabiji, dokazivanje i potvrda u drušvu.
„Sve potiče iz porodice, ona je ključ. Nasilnici češće dolaze iz disfunkcionalnih porodica. Nema veze da li su roditelji doktori ili profesori, nije presudan ni materijalni status. Bino je koliko su pažnje posvetili svom detetu i koliko ga poznaju“, tvrdi specijalni pedagog Danijela Savićević, stručnjak za prevenciju i tretman poremećaja ponašanja.
Ipak, u pubertetu važnost statusa i pripadnost nekoj grupi mogu da utiču i budu glasniji od poruka koje stižu iz porodice. „Zadatak roditelja je da primeti takve stvari i da reaguje“, kazala je Savićević, koja inače radi u Zavodu za vaspitanje dece i omladine.

RAZGOVOR

Škole sve više postaju obrazovne, a sve manje vaspitne ustanove, ipak, stručno osoblje u njima treba da reaguje. Kroz razna testiranja moguće je uvideti naznake potencijalnih osobina i probleme u ponašanju. Takve testove, preventivno, treba raditi sa svom decom, bez obzira na to da li ona pokazuju neke problemetične oblike ponašanja.
Bilo kakvi da su rezultati psiholoških testiranja, oni ne smeju da budu razlog da neko dete bude „obeleženo“ ili diskriminisano. Presudno je posmatranje ponašanja. U situacijama kada najmanje očekuju da ih neko posmatra najčešće se ispolje spontani oblici ponašanja, koji su i najverniji pokazatelji.
Savićevićeva smatra da decu koja se nasilno ponašaju ne treba izmeštati iz njihovog okruženja, kako bi se na taj način prividno rešio problem. „Sa njima treba raditi, ukazivati im na posledice njihovog ponašanja“, poručila je Savićević. Sa druge strane, deci koja su žrtve nasilja potrebna je podrška u osnaživanju.
Poruka roditeljima i deci koja su žrtve nasilnika je da toga ne treba da ih bude sramota, to ne sme da bude tabu tema i na vreme treba potražiti pomoć. Isto važi i za roditelje nasilnika – oni bi to trebalo da prihvate, a ne da to poriču uz rečenicu „to se ne dešava u mojoj kući“. Ekspert u oblasti prava deteta i nekadašnja zamenica ombudsmana Tamara Lukšić Orlandić smatra da je najgore kada se o nasilju ćuti, kada se ignoriše ili minimizira njegova pojava.

STATISTIKA NASILJA

Kako bi se stekao potpuni uvid u stanje svari u školama, služba zaštitnika građana sprovela je i anketu među đacima u Srbiji. Ukupno 88 odsto anketiranih osnovaca izjavilo je da je imalo neposredno ili posredno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, a isto je izjavilo 60 odsto srednjoškolaca. Nije prijatno ni saznanje da je svaki četvrti srednjoškolac (26 odsto), a svaki peti osnovac (20 odsto) bio svedok nekog oblika nasilja nastavnika nad učenicima.
„Da bi rezultati bili poželjni, potrebno je da svi delovi sistema budu odgovorni za obavljanje svojih uloga. Takođe i porodica treba sa svoje strane da doprinosi razvoju samostalnosti i samopoštovanja deteta. Povezanost sistema nužan je preduslov uspešnosti eliminisanja nasilja, jer se nasilje preliva iz porodice u školu, iz škole na ulice, stadione, mada su putanje kretanja nasilja najčešće isprepletane, a ne jednoznačne“, poručila je Lukšić Orlandić.
Nasilje u jednoj sferi otežava odupiranje nasilju u drugoj sferi. Nije naodmet podsetiti na i dalje visok stepen upotrebe psihičkog i fizičkog kažnjavanja u vaspitanju dece u Srbiji. Istraživanje Unicefa u Srbiji ukazalo je na to da 67 odsto dece trpi neki oblik nasilnog disciplinovanja. Iako samo 7,2 odsto roditelja izričito smatra da je fizičko kažnjavanje neophodno u vaspitavanju dece, više od jedne trećine roditelja ga upražnjava.
 

KAZNE

Neki zagovornici opstanka disciplinovanja fizičkim kaznama to vide kao način vaspitanja i potrebu demonstracije moći roditelja nad decom. Oni tvrde da to uopšte nužno ne dovodi do nasilja u školi, i da zlostavljana deca nisu po definiciji ona koja „dele pravdu“ u školskom dvorištu.
„Dok se to naučno ne dokaže i ilustruje brojkama, verovaću svojim očima i saznanjima o brojnim slučajevima gde bahati, autoritarni roditelj, siledžija, razvija iste porive u svom detetu, a brižni roditelj koji ima razumevanja za dete i njegove razvojne faze, podstiče isto takvo ponašanje kod svog deteta prema okruženju“, kazala je Lukšić Orlandić.
Njena poruka je da „moderno društvo, pa i ono sa ratničkom tradicijom, kakvo je naše, treba da protera telesno kažnjavanje dece u svrhu vaspitanja i da Zakonom definiše pozitivno roditeljstvo“. Ona smatra da bi to bilo i od pomoći školi kao instituciji koja je ovaj oblik kažnjavanja odavno zakonom zabranila, ali, nažalost, ne uspeva uvek uspešno da ga spreči u svojim učionicama, a naročito u hodnicima i dvorištima.

POGODNO MESTO ZA NASILJE

Škola je pogodno mesto za nasilje zbog mnoštva interakcija, pritisaka, takmičenja, stresa, a onda i odsustva volje, motivacije i linije manjeg otpora na strani odgovornih u školi, smatra Lukšić Orlandić. Ona je ukazala da škola treba da podržava, a ne da kažnjava. Treba da uključuje, a ne da isključuje, a tome se, kako zaključuje, najčešće pribegava kada se pojavi problem.
„Magična reč je ’ispisati’ iz škole dete koje ima neki problem, a koji se manifestuje povećanom agresivnošću, remećenjem discipline, izazivanjem vršnjačkih sukoba“, kazala je Lukšić Orlandić. Ona ukazuje na to da je posebno potrebna podrška nastavnika, odeljenja, vršnjaka i vršnjačkog tima, veliko poverenje i strpljenje, ali i veće učešće dece sa rizičnim ponašanjem u školskim i vanškolskim aktivnostima.
Tada se kao neophodna nameće saradnja obrazovnog sistema sa drugim sistemima, socijalnom zaštitom i zdravstvom. Rezultat takve saradnje trebalo bi da bude plan pomoći i stručnog rada sa svakim konkretnim detetom – kako onim koje je žrtva nasilja, tako i detetom koje to nasilje čini.
Tekst: Bojana Milovanović
 
Izvor.elementarium.cpn.rs