Мала су деца неверовтна: оставе нас без даха својом знатижељом, креативношћу, дубоком уживљеношћу на оно што раде, унутарашњом мотивацијом, неочекивано луцидним коментарима…
… начинима на које разумевају свет око себе, решавају проблеме, уче из свега што их окружује… А онда крену у школу и све те сјајне особине као да одједном нестану. Како то да се бистро дете у школи одједном „заглупи“ и родитељи морају с њим поново у први разред?
Кренимо редом. Како мало дете учи да говори? Не, немојте се залетети па рећи да учи тако што чује реч, па је понови. Тиме се не објашњава како то да је мало дете у стању одабрати и повезати речи у савршено исправну граматичку структуру реченице коју никад пре није чуло. Говор почиње у тренутку кад дете само схвати алгоритам реченице. Прва освештена реченица коју је дете рекло је, на пример: „бу.“ То што „бу“ за нас није реченица и нема никаквога значења, не значи да је тако и за дете: оно тиме „бу“ некога дозива, нешто тражи, нешто одбија, изражава неко своје расположење. Први алгоритам који дете само схвати јест да кад жели разговарати као што то чине одрасли, мора да научи да полрене говорне органе и произведе неке тачно одређене звукове. Онда само схвати алгоритам низања тих звукова у мале структуре – речи, па низање тих малих структура у веће – реченице. Па почне само разумевати алгоритме упитних реченица, изјавних, нијечних… Проговори реченицама у тренутку кад структуре до којих је само дошло (алгоритме) почиње попуњавати комбинирањем речи које је научило опонашањем.
Рецимо да сте дете и да не знате глагољицу. Бисте ли ипак могли решити овај задатак?
Родитељи школскога детета одмах би се побунили кад би видели такав задатак. Можда би чак учитељицу пријавили због злостављања. Школско дете забринуто за оцене на испиту сместа би гракнуло: Не можете нам дати тај задатак! То још нисмо учили!
А да би се решило такав задатак, уопће НИЈЕ ПОТРЕБНО знати глагољицу, потребно је схватити алгоритам. Дакле, учинити исто оно што су бебе чиниле кад су училе да говоре. Нека ће га предшкоска деца одмах схватити сама, некој ћемо само мало припомоћи причом да се у она четири кратка ретка скрила једна слика из горњег, дугачког ретка. Ту слику треба пронаћи и заокружити црни знак испред ње.
Предшколац који не зна слова, а одлучио је решити овај задатак способан је запазити да:
– у дугачком реду има пуно малих сличица (слова) које су примакнуте једне другима (речи) и да су групе таквих сличица мало одмакнуте других групица
– у кратким редовима има само једна група сличица (реч)
– у кратким редовима нема ни једне групе сличица (речи) која изгледа као прва у дугачком реду… ни као друга…сви кратки редови почињу или сличицом која подсећа на птицу или сличицом која подјећа на комадић чешља
– у другом кратком реду понавља се предзадња гупа сличица (реч) из дугачког реда
– у другим кратким редовима се не налази ниједна друга група из дугачког реда
– је група из другога реда по нечему важнија од других и да је вероватно то решење задатка.
За решавање тог задатка, дакле, није требало ЗНАТИ и понављати запамћено, требало је само запажати, размишљати и уочити алгоритам. Ми заправо вређамо децу кад не верујемо да су за то способна. Савремени француски филозоф Jacques Rancière у књизи Учитељ незналица каже да сваки пут кад тумачимо нешто што је ученик могао схватити и без нашега тумачења, заправо ученику шаљемо поруку да га сматрамо неспособним. Вређамо га. Потцењујемо његову памет. Режемо му крила и дизајнирамо га према својим скромним очекивањима.
Кад ученика сматрамо неспособним, онда онај горњи задатак изгледа овако:
Замислите своје паметно дете, свога првачића који већ зна да наброји планете Сунчевог система, који је пре вас схватио неке функционалности вашег паметног телефона, који на енглеском зна певати своје омиљене песмице из цртића… кад добије задатак који не очекује од њега да промишља и открива, него само да учини оно што му је речено. Ако довољно упорно наставимо с таквим увредљивим типовима задатака, сасвим је сигурно да ћемо га након неког времена успешно одучити од размишљања, откривања и радости коју је притом осећало. Одучићемо га од природног начина учења и научити да памти речи и садржаје уместо да проникне у њих и открива алгоритме. Дакле: прво ћемо га заглупити (не верујући да је способан самостално размишљати), а онда ћемо му дати микрочипове да научи да кодира како би научило размишљати у алгоритмима!
Како бебе уче да ходају? Пужу, па покушају да устану, па падну, па поновно покушају да устану, па падну… Јесмо ли детету након педесетог или стотог покушаја рекли да нема дара за ходање и да је боље да одустане? Јесмо ли за њега у јаслицама тражили прилагођени програм за пузавце? Јесмо ли га кљукали таблетама због поремећаја у ходању? Зашто нисмо? Зато што смо веровали да је то способно само то да научи. Зашто смо у то престали да верујемо?
Пише: Динка ЈУРИЧИЋ