– Је л’ заспала?
– Једва! Плаче, плаче, плаче, моли да иде, не престаје… Срце ми се цепа!
– Па не знам шта да мислим… Да је пустимо?
– Јао, не знам ни сама. Доста ми је пуштања и попуштања, а опет на крају ће сви ићи…
– То ти кажем… Испашћемо једине будале, два Дон Кихота!
– Неће нам бити први пут!
– Па, о томе ти и причам… Шта постижемо осим да нам деца буду очајна, на крају ће нас да мрзе!
– Не знам да ли ћемо постићи ишта, али идеја је да имају карактер, границе и интегритет! Да ли знаш колико је родитеља у групи написало „Јесте скупо, да, претерали су, али МИ ТУ НИШТА НЕ МОЖЕМО.“ „Шта да се ради, тако је како је.“ А нико не схвата да тако само уче децу да, као и они, вечито ћуте и трпе.
– Јасно ми је. И сутра се питамо што ћутимо на све што нам се дешава.
– Не знам… Једноставно не знам… Доведени смо у шах-мат позицију, и сад уопште не знам шта да радим. Али, сложићемо се да је ово безобразлук! А ја стварно не желим да своје дете учим да трпи безобразлук.
– Ово је више него безобразлук, али срећом имамо 1.600 динара, можемо да јој платимо… Нек’ иде до ђавола!
– Ма знам да имамо, али није питање пара него принципа! Шта кошта 1.600 динара? У 2 сата улазе у аутобус, возе их до тропикаријума и назад, доћи ће пред школу у 6. Знаш колико је карта за групне посете?
– Не знам и боље да не знам
– Триста тридесет динара! Учитељи не плаћају!
– Разумем ја тебе, али оно што је мени проблем је да ће сви ићи, једино ће Наца да остане у кући због нашег принципа…
– Искрено, ми децу не васпитавамо да буду као ’сви’! Не могу да верујем да толики родитељи без једне речи окренути главу на безобразлук.
– Ма линија мањег отпора. Неће да се замерају, неће да имају кмезаво дете у кући, лакше им да плате… Видиш да немаш ничију подршку! Шта су ти рекли на групи?
– Рекли су исто што су рекли у Матином разреду кад сам рекла да је срамота да се организује матура са народном музиком, када сам на родитељском рекла да је срамота што продавница у оквиру школе продаје искључиво отров, када сам питала зашто се не одржавају секције… Рекли су ’Ма доообро’, ’Нећемо ништа урадити!’ ’То је одувек тако’, „То је одлучио Савет родитеља, ми ту ништа не можемо’… Ето, то су рекли.
– Па, то ти кажем! Никог не занима. Епилог приче ће бити да Наца неће ићи у тропикаријум а сви други хоће. Онда ће сутрадан деца да причају са учитељицом како је било, а она ће да блене. Онда ће да цртају на ликовном како је било, она ће да плаче. И шта смо постигли?
– Знам ја шта ти мени причаш, али сад ми је баш превршила чаша… Где су границе пристајања? Па кад више од половине не би пристало, то би имало смисла, покренуло би можда нешто.
– Види, имало би смисла да се сад сви сложимо на групи да нећемо пустити децу. Овако појма немам шта да мислим…
– Искрено, ни ја… С једне стране је принцип, с друге уплакано дете. Не знам, не знам, не знам, из коже бих искочила…
– Нико не поставља питање суманутих цена уџбеника, екскурзија у кругу од 50 километара које коштају као викенд у Паризу са авио-картом… Поставе питање у ствари, али знаш како? Коментаром „Да, стварно, страшно, али ето, шта ми можемо.“
– На крају одскачемо само ми и наша деца…
– Па, да си желео да не одскачемо, не би их водио сваки викенд у природу него би им дао у руке таблет да не смарају. Не би их водио на немачки него на промоције књига неких тамо инфлуенсерки. Не би Наца наслеђивала гардеробу од сестре од ујака него би јој куповао најновије и најскупље. Разумеш?
– Не знам, заиста немам став шта је овде исправно!
– Ево сад видим, Ивина мама је написала, обрати пажњу: ’Ако сви одлуче да не иду, неће ићи ни Ива, али ако било ко иде пустићу је!’
– То ти ја говорим. На крају ће ићи сви осим Наце.
– А на то Марков тата каже ’Они треба да иду на те излете да се друже, колико год да кошта!’ Еј, па као прво, ово не можемо назвати излетом! Ово је одлазак до тропикаријума. Какав црни излет?? Није питање да ли ће се дружити, да ли су скупе кокице у биоскопу, питање је шта је са преосталих 1.270 динара! Како смо дошли до готово петоструке цене? Аутобус не може коштати толико, потрпаће сва три одељења у један, ако је на спрат!
– Тачно, све си у праву… Ипак… Не знам… Уопште не знам да ли добро васпитавамо децу. Некад ми је свега преко главе. Плашим се да неће бити спремни за све што их чека…
– О томе размишљам сваког свакцијатог дана… Можда грешимо, можда им чинимо медвеђу услугу… Идем да спавам да не почнем и ја да плачем… Јутро је паметније од вечери!
Аутор: Маја Бугарчић