– Je l’ zaspala?
– Jedva! Plače, plače, plače, moli da ide, ne prestaje… Srce mi se cepa!
– Pa ne znam šta da mislim… Da je pustimo?
– Jao, ne znam ni sama. Dosta mi je puštanja i popuštanja, a opet na kraju će svi ići…
– To ti kažem… Ispašćemo jedine budale, dva Don Kihota!
– Neće nam biti prvi put!
– Pa, o tome ti i pričam… Šta postižemo osim da nam deca budu očajna, na kraju će nas da mrze!
– Ne znam da li ćemo postići išta, ali ideja je da imaju karakter, granice i integritet! Da li znaš koliko je roditelja u grupi napisalo „Jeste skupo, da, preterali su, ali MI TU NIŠTA NE MOŽEMO.“ „Šta da se radi, tako je kako je.“ A niko ne shvata da tako samo uče decu da, kao i oni, večito ćute i trpe.
– Jasno mi je. I sutra se pitamo što ćutimo na sve što nam se dešava.
– Ne znam… Jednostavno ne znam… Dovedeni smo u šah-mat poziciju, i sad uopšte ne znam šta da radim. Ali, složićemo se da je ovo bezobrazluk! A ja stvarno ne želim da svoje dete učim da trpi bezobrazluk.
– Ovo je više nego bezobrazluk, ali srećom imamo 1.600 dinara, možemo da joj platimo… Nek’ ide do đavola!
– Ma znam da imamo, ali nije pitanje para nego principa! Šta košta 1.600 dinara? U 2 sata ulaze u autobus, voze ih do tropikarijuma i nazad, doći će pred školu u 6. Znaš koliko je karta za grupne posete?
– Ne znam i bolje da ne znam
– Trista trideset dinara! Učitelji ne plaćaju!
– Razumem ja tebe, ali ono što je meni problem je da će svi ići, jedino će Naca da ostane u kući zbog našeg principa…
– Iskreno, mi decu ne vaspitavamo da budu kao ’svi’! Ne mogu da verujem da toliki roditelji bez jedne reči okrenuti glavu na bezobrazluk.
– Ma linija manjeg otpora. Neće da se zameraju, neće da imaju kmezavo dete u kući, lakše im da plate… Vidiš da nemaš ničiju podršku! Šta su ti rekli na grupi?
– Rekli su isto što su rekli u Matinom razredu kad sam rekla da je sramota da se organizuje matura sa narodnom muzikom, kada sam na roditeljskom rekla da je sramota što prodavnica u okviru škole prodaje isključivo otrov, kada sam pitala zašto se ne održavaju sekcije… Rekli su ’Ma dooobro’, ’Nećemo ništa uraditi!’ ’To je oduvek tako’, „To je odlučio Savet roditelja, mi tu ništa ne možemo’… Eto, to su rekli.
– Pa, to ti kažem! Nikog ne zanima. Epilog priče će biti da Naca neće ići u tropikarijum a svi drugi hoće. Onda će sutradan deca da pričaju sa učiteljicom kako je bilo, a ona će da blene. Onda će da crtaju na likovnom kako je bilo, ona će da plače. I šta smo postigli?
– Znam ja šta ti meni pričaš, ali sad mi je baš prevršila čaša… Gde su granice pristajanja? Pa kad više od polovine ne bi pristalo, to bi imalo smisla, pokrenulo bi možda nešto.
– Vidi, imalo bi smisla da se sad svi složimo na grupi da nećemo pustiti decu. Ovako pojma nemam šta da mislim…
– Iskreno, ni ja… S jedne strane je princip, s druge uplakano dete. Ne znam, ne znam, ne znam, iz kože bih iskočila…
– Niko ne postavlja pitanje sumanutih cena udžbenika, ekskurzija u krugu od 50 kilometara koje koštaju kao vikend u Parizu sa avio-kartom… Postave pitanje u stvari, ali znaš kako? Komentarom „Da, stvarno, strašno, ali eto, šta mi možemo.“
– Na kraju odskačemo samo mi i naša deca…
– Pa, da si želeo da ne odskačemo, ne bi ih vodio svaki vikend u prirodu nego bi im dao u ruke tablet da ne smaraju. Ne bi ih vodio na nemački nego na promocije knjiga nekih tamo influenserki. Ne bi Naca nasleđivala garderobu od sestre od ujaka nego bi joj kupovao najnovije i najskuplje. Razumeš?
– Ne znam, zaista nemam stav šta je ovde ispravno!
– Evo sad vidim, Ivina mama je napisala, obrati pažnju: ’Ako svi odluče da ne idu, neće ići ni Iva, ali ako bilo ko ide pustiću je!’
– To ti ja govorim. Na kraju će ići svi osim Nace.
– A na to Markov tata kaže ’Oni treba da idu na te izlete da se druže, koliko god da košta!’ Ej, pa kao prvo, ovo ne možemo nazvati izletom! Ovo je odlazak do tropikarijuma. Kakav crni izlet?? Nije pitanje da li će se družiti, da li su skupe kokice u bioskopu, pitanje je šta je sa preostalih 1.270 dinara! Kako smo došli do gotovo petostruke cene? Autobus ne može koštati toliko, potrpaće sva tri odeljenja u jedan, ako je na sprat!
– Tačno, sve si u pravu… Ipak… Ne znam… Uopšte ne znam da li dobro vaspitavamo decu. Nekad mi je svega preko glave. Plašim se da neće biti spremni za sve što ih čeka…
– O tome razmišljam svakog svakcijatog dana… Možda grešimo, možda im činimo medveđu uslugu… Idem da spavam da ne počnem i ja da plačem… Jutro je pametnije od večeri!
Autor: Maja Bugarčić