Још увек има заговорника, посебно старијих генерација, теорије да је батина изашла из раја и да дете не зна шта је дисциплина ако не добије мало по туру. На срећу, таквих је све мање. Ако се прибегне сили, ефекти су тренутни, али не и трајни. Дете које физички кажњавамо сваки пут кад нешто скриви, не учимо како да постане добро и послушно. Ударање, шамарање и батине деци показују како је у реду ударати друге да би се решио проблем и може их подстакнути да кажњавају друге на исти начин како су и сами кажњавани.
Чак се и на тешко кажњавање деца могу навићи тако да касније кажњавање нема никакав утицај на њих. Батине уче децу страху, лошој слици о себи, освети и идеји да је у реду тући некога кога волиш. Батине не уче децу да поштују правила, доносе мудре одлуке, нити да имају унутрашњу контролу.
Истраживања су показала (САД) да је физичко кажњавање повезано са смањеним когнитивним развојем детета. Осим тога доказано је да је физичка казна врло стресна за дете и да тај стрес може трајати годинама. Физичко кажњавање смањује дечје повјерење у родитеље и уопште у одрасле особе.
Никада не постоји довољно разлога за ударање детета. Чак је и лупање по туру неприхватљиво. Уместо удараца пробајте неке нове начине како бисте децу научили како да се понашају. То није једноставно као ударање. За то треба времена и праксе.
Уз строгост и доследност, дете мора осетити нашу љубав, изражену кроз поштовање његове личности.
Како успешно изгрдити дете?
Прекор или придика – не сме трајати дуже од једног минута. Мора се применити одмах након лошег понашања детета и треба се односити само на ту ситуацију. Након прекора треба да следи емотивно охрабрење детета.
Да би прекор постигао пун учинак треба се придржавати неких правила:
1. Детету треба тачно рећи зашто га прекоравамо.
Нпр. „Бацио си камење на децу“. То прецизирање је неопходно, јер што је дете млађе то лакше и брже заборавља шта сме, а шта не сме да ради, па би могло и да не схвати зашто га прекоравамо.
2. Важно је поновити правило понашања
Нпр. „Рекла сам ти већ да не треба бацати камење.“ Не треба да нам буде тешко да то стално понављамо јер правила понашања нису детету урођена, него их стиче учећи.
3. Како би дете боље схватило нашу поруку треба му учињено приказати као нешто што је лоше најпре за њега, а тек потом за друге.
Нпр. „Ако наставиш да бацаш камење на пријатеље, они ће се наљутити и неће хтети више да се играју с тобом.“ С 2-3 године дете све посматра кроз своје потребе, а тешко схвата туђе. Осим тога, није у стању да сагледа последице свог поступка, па му треба указати на њих.
4. Дете треба прекорити истог трена кад испољи неприхватљиво понашање, а не накнадно.
Нпр. „Видећеш ти кад тата дође кући.“ Дете, наиме, живи у садашњем времену и тешко му је да се пребаци у будућност или прошлост. Њему је несхватљиво да га неко кажњава кад су се ствари већ смириле и кад се не сећа шта је скривило.
5. Дајемо му алтернативу за његово понашање.
Нпр. „Желиш да се играш с мацом? Пробај да јој бациш лоптицу.“ (Управо је гњавило мачку). Детету треба дати могућност избора, а не нешто напросто забранити. Циљ је уверити га да не осуђујемо њега него лоше дело које је учинило.
6. Покажимо му да у њега имамо поверења.
Нпр. „Знам да си разумео и да следећи пут то нећеш урадити.“ Настојимо да се не наљутимо ако дете убрзо заборави шта смо му рекли. Ако зна да имамо у њега поверења имаће подстицај да се боље понаша, како нас не би разочарало и изневерило наша очекивања.
У комуникацији с дететом користите тзв. „ЈА“ реченице, уместо „ТИ“ реченице. Реченице које почињу са „ЈА“ укључују поруке: „Желим“, „Мислим“, „Осећам“, „Хоћу“ и сл.
Оне су искрен начин комуницирања, отворене су, дају информацију о стању и потребама особе која их изговара. С друге стране „ТИ“ поруке су најчешће процењујуће, критичне, дају детету нејасну информацију на темељу које не зна штa одрасли мисле, желе, осећају, хоће и сл. по правилу изазивају отпор, љутњу и потребу за обраном од напада. Ово посебно важи за најдеструктивније од свих ТИ порука, а то су „ТИ увек“, „ТИ никад“, „Зашто ТИ“ и сл.
Казне можете користити као васпитну меру, али је важно да то радите правилно. Погледајте и текст „Ако користите казну као васпитну меру, ево како да то радите правилно”
Шта уместо викања и ударања?
Дисциплинска техника: Преусмерите дететово понашање
Како: Одвратите детету пажњу неком играчком или предложите нову активност уместо да стално говорите „Престани“ или „Немој“
Имајте на уму: Овај позитиван приступ добро делује на предшколску децу, јер имају слабу контролу импулса и мањка им когнитивна способност да схвате зашто говорите „Не“
Дисциплинска техника: Игноришите мање несташлуке
Како: Изаберите које ћете понашање игнорисати (нпр. цвиљење или псовање, али не и ударање). Ова тактика је такође успешна код смиривања „Кад престанеш да вриштиш разговараћемо о томе што желиш.“
Имајте на уму: Неке дечје радње више иритирају него што су штетне. Ако се превише на њих усмерите, већа је вероватноћа да ћете упасти у борбу моћи или да ћете појачати то понашање.
Дисциплинска техника: Хвалите разна понашања
Како: Сваки пут кад дете изабере да се не понаша проблематично, похвалите га. (Нпр. „Било је лепо од тебе што си замолио Иву да се играш с његовим аутићима.“)
Имајте на уму: Ово је успешно код деце која су склона тврдоглавости и супротстављању. Увек повежите похвалу са специфичном радњом. (Нпр. „Свиђа ми се што си се сетио да покупиш коцкице.“)
Дисциплинска техника:Омогућите тјелесну активност и опуштање
Како:
Осигурајте да дијете има довољно времена и простора за игру. Идите ван на игралишта, или на просторе за рекреацију.
Имајте на уму:
То је добра превентивна тактика. Млађа дјеца која још не могу вербализирати своје осјећаје имати ће користи од тога што ће пронаћи начин како могу вентилирати енергију.
Дисциплинска техника: Избјегавајте употребљавати „ТИ“ изјаве, увреде и критике
Како:
Говорите о себи, како се осјећате и како бисте жељели да се дијете понаша, а не стварајте генералне закључке о дјетету на темељу једног догађаја. Останите мирни и неутрални колико можете.
Имајте на уму:
Овакав приступ допушта дјетету да сачува образ и омогућује му да чује што се од њега очекује без да се осјећа критизираним.
Дисциплинска техника: Дајте му избора и могућности
Како:
Омогућите једноставне и практичне изборе кад је дијете својеглаво. ( Нпр.„Можеш узети лутку или меду.“). Али будите сигурни да ћете провести ту одлуку
Имајте на уму:
Овај приступ помаже дјетету да има контролу и чини га способним да направи избор. Избјегавајте нудит превише различитих избора.
Дисциплинска техника: Охрабрите дијете да се изрази
Како:
Охрабрите дијете да вам каже како се осјећа или што мисли. Кад видите да дијете удари или гурне друго дијете, зауставите га и реците: „Реци ми што није у реду.“
Имајте на уму:
Неку дјецу треба охрабрити да говоре умјесто да се физички изразе кад су љути. То се почиње већ са 2,5 год., али не очекујте да ће дјеца увијек све схватити.
Дисциплинска техника: Ако сте недоступни, јасно реците кад ћете се моћи посветити
Како: Ако не можете да одговорите на дететову потребу за вама одмах (Нпр. разговарате), реците: „Не могу сада с тобом да разговарам, али ћу моћи ускоро. Причекај мало.“
Имајте на уму: Нека деца траже много индивидуалне пажње. С овом методом, прихватате дететову потребу, али уважавате и себе и своје време. То је такође добар начин да спречите испаде беса.
Дисциплинска техника: Охрабрујте исказивање стајалишта
Како: Када се деца свађају, сваком детету дајте прилику да исприча своју верзију приче. („Реци ми шта се догодило? Како си се осећао?“), а тада питајте „Шта можемо сада учинити?“
Имајте на уму: Ова стратегија је употребљива код деце с вештинама говора (након 2,5 год, а одлична за шестогодишњаке). Омогућује деци да их их одрасли саслушају. Такође учи решавању проблема.
Дисциплинска техника: Учите о узорку и последици
Како: Поставите последице за децу пригодне узрасту („Молим те, поспреми играчке за столом кад се више не играш. Нећемо напустити собу док није уредна.“)
Имајте на уму: Ово најбоље функционише ако поставите очекивања и објасните последице понашања унапред. Тада свакако то спроведите и будите доследни.
Нужно је пратити рад, понашање и залагање детета и мотивисати га за напредак. Понекад ће то бити похвалом, понекад можда и казном, али никако не смемо дете игнорисати. Ако не примећујемо његово понашање, ни добро ни лоше, дете неће имати осећај припадности породици или групи у вртићу, те ће највероватније лошим понашањем покушати да скрене пажњу на себе.
Припремила: Гордана Јелкић, васпитачица