– Никакав вид насиља није допустив. Потпуно је погрешно учити дете да врати ударац и да на насиље одговара насиљем, јер се тиме ствара зачарани круг – јасан је психолог Жарко Трбјешанин.
Превентива
Требјешанин за ”Блиц” објашњава да је увек боље деловати што раније и спречити даље насиље, јер из игре често може да дође до трагедије. Ако се неко понашање “пусти”, и на њега не реагује, може да дође до ескалације.
– Када пустите неког да вређа, понижава, отима, тај ће ићи и даље – каже наш саговорник.
Потребно је одлучно стати на пут некоме ко се понаша бахато и ко хоће да демонстрира моћ над другом децом, додаје он. Али под реаговањем, психолог сматра искључиво разговор родитеља са наставником, директором…
– Није тужакање ако родитељ оде у школу. То су проблеми који се решавају системски – сматра он.
Шта је насиље?
– Код нас се насиљем сматра само ако има модрица: ако је дете добило батине, или га је неко убо шестаром, ножем… Насиље може бити и социјално изоловање, када са дететом неће да се друже, када га оговарају, шире лажи, клевете. Веома је битан и доживљај насиља: некоме се нешто чини као шала, али ако дете то погађа, онда је то проблем. Нека деца су просто осетљивија – каже он и истиче да неће две особе реаговати једнако на исту врсту понашања.
„Кажу детету да се не бије, а туку га за сваку ситницу“
Требјешанин каже да родитељи често греше, јер шаљу деци збуњујуће поруке својим понашањем код куће: говоре детету да се не бије, а за сваку ситницу га туку.
Родитељ је одговоран да научи дете како да решава конфликтне ситуације и како да се снађе без примене насиља, каже наш саговорник.
Ипак, он истиче да се не може комплетна одговорност приписати родитељима, јер они често умеју да буду коректни и пристојни, а да у њиховом одсуству дете буде изложено различитим садржајима са телевизије, интернета, из медија, о коме се касније прича у школи, што представља велики проблем.
Требјешанин остаје непоколебљивог става на питање шта се догађа када закаже цео систем: школа, родитељи, тимови против насиља, те нема ко да заштити дете… Када дете сме да узврати?
– Свака врста насиља је недопустива. Шта сте постигли? Управо се тако и догађају трагедије. Закажу тучу после школе, понесу и оружје. Ако учите дете да узврати, онда сте и ви одговрони за оно што се после деси – закључује психолог Жарко Требјешанин у разговору за “Блиц”.
„Научите дете да се склони“
Са овим стручњаком слаже се и Николина Милосављевић, психолог и саветник за родитеље.
– Не саветује се да се детету даје говори да “врати и ти” зато што насиље производи додатно насиље, а циљ нам је да дете научи како да на конструктиван начин решава конфликте кроз асертивност. Међутим, уколико таква врста комуникације не помаже, боље је учити дете да се склони негде где је сигурно и да потражи помоћ одрасле особе у школи – каже Милосављевић.
Тело се само брани
Такође, она каже да деца која показују насилно понашање, пре се фокусирају на изоловано дете, тако да се увек саветује да дете никада не буде само и да увек око себе има неке другаре или другарице.
– Уколико се баш догоди да је дете физички угрожено и не може баш нигде да се склони, било би пожељно научити дете да се одбрани, али за то су већ одговорне и саме физиолошке функције у организму које припреме организам за одбрану уколико одређене мождане структуре процене да се тело налази у животној опасности – објашњава.
„Прави се да те не дотиче“
На питање како васпитати децу да одговоре на вршњачко насиље, Милосављевић даје конкретне савете:
„У почетку се углавном дешава вербално насиље, тако да је најбоље учити дете да иако га одређене “шале” заиста повређују да, пред дететом које врши вербално насиље, глуми да му је та шала досадна и да га не дотиче, да користи одређен хумор и кратке реченице: “јесте, баш тако”, “имаш ли нешто паметније да радиш?”, ”јесте, кога бриге” и слично. У већини случајева уколико дете покаже незаинтересованост за покушаје вербалног насиље, насиље ће престати зато што деца која врше вербално насиље покушавају да испровоцирају бурне одговоре другог детета на које су се фокусирали“.
До које границе трпети, пријављивати разредном старешини, директору, разговарати са родитељем детета које малтретира ваше, а када се та граница прелази?
Како ваше дете реагује када сведочи насиљу?
– Не би било лоше да родитељи повремено постављају знатижељна питања детету како би пратили ситуацију у школи. На пример: да ли се дешава да неко дете у разреду буде одбачено, како се ваше дете осећа када види да је неко други одбачен, да ли се њему десило да буде на тај начин одбачен, како се осећало због тога…
Дакле, потребно је да сазнате како ваше дете реагује на децу која врше вербално и физичко насиље, и ако приметите из разговора да се оно тешко сналази у тим ситуацијама, пожељно је да радите са њим на тим вештинама комуникације које могу да му помогну да се на асертиван начин супротстави детету које врши насиље, саветује психолог.
– Са друге стране, контактирајте разредног старешину како би договорио даље кораке који ће се применити како би агресивност престала. Наравно, уколико овај претходни корак не даје резултате, треба се обратити вишим инстацама који су одговорнији за решавање оваквих проблема – каже Милосављевић за “Блиц”.
Где је граница?
На питање шта је граница дечје игре, макар и грубе, а када шала постаје насиље, Милосављевић се слаже да деца у току свог одрастања буду једни према другима груби, али каже да то не траје дуго.
– И уколико се једна страна осећа повређено, после неког времена се то регулише, па се два детета, која су се свађала недељу дана пре, поново здружују и учествују у заједничким активностима, прихватајући једно друго. Међутим, уколико се једна страна стално осећа повређено, одбачено и изоловано у односу на другу децу, и у исто време, дете које врши психолошко и/или физичко насиље то ради са намером да то изоловано дете понизи и повреди, онда се овде очигледно ради о вршњачком насиљу коме треба стати на пут, и на које треба реаговати.
Не туците децу!
– Проблем јесте што се у данашње време, као начин дисциплиновања детета, користе казне и батине, где родитељ који је моћнији примењује физичку казну над дететом које је слабије, и онда та иста деца проблеме и неке унутрушње фрустрације решавају управо агресивношћу према својим вршњацима које су проценили као “слабије”. Све док се оправдава кажњавање и батине, до тада ће и вршњачко насиље бити у порасту – закључује психолог и наглашава да је поборник васпитавања без казни и батина, те покушава да буде модел својој деци, да кроз разговор решава несугласице и конфликте.
М. Милојковић
Извор: Блиц