Дете те тражи, ваљда знаш своје приоритете

majka-ćerka
Canva.com

О морални свете, што за све имаш осуду, а за разведену мајку највише! Зауставите Земљу, силазим.

Знам, рећи ћете исто као и моја мајка, исто као колегинице с посла, као моје срећно удате пријатељице или моја у досадни породични живот „укуткана“ снаха: „Што си се онда разводила?“

Али као и свака прича и ова има свој почетак и средину и крај (који се не назире). Нисам толико млада и наивна да са својих 29 не знам да сам тада била млада и наивна. Да сам направила избор – лош, по свему судећи. Једино добро што је проистекло из тог на брзину радосно склопљеног брака био је мој Јован. Ништа више.

Зашто смо се развели? Сад то више није ни битно ни стварно. Важно је то да имамо дете коме смо родитељи – он радним данима ја викендима. Па следећег месеца обрнуто. Да ли је у реду, да ли је одрживо, колико му штетимо? Како могу уопште да дам одговоре на ова питања? Ја их барем постављам.

Што се не може рећи за другу страну.

„Друга страна.“

Знала сам да неће изаћи на добро оног тренутка кад сам га погледала и схватила да је на другој страни. Да нисмо у истом тиму.

Мој муж пресветли, вечити дечак и мамин син који је желео да кувам – али његова мама уме то боље. Који је хтео да се поигра са бебом, али не и да је пресвуче, окупа и нахрани. Који је волео да му долази друштво, да увек има сервирано мезе, послужено пиће и колаче – а да не оде у набавку или опере судове. Који је позајмљивао новац од маме и тате, јер би плату потрошио на кладионицу и изласке. Да ли ме је варао? Ко зна. У сваком случају, кад је Јован напунио 4 године схватио је да му је доста игре „породичног човека“ и да се није баш прославио у тој улози.

„Гледај, Тоди, ја сам размишљао.“

„Јаој, немој, молим те. Је л’ болело?“

„Немој да си таква. Озбиљан сам.“

Тако је почео разговор, у коме је без имало стида изложио целу финансијску рачуницу – више се исплати, тако је рекао, више се исплати да се разведемо. Он ће да плаћа алиментацију, боље је да не живимо заједно. Ионако се само мучимо.

Ја стварно и дан данас не видим како се тачно он мучио осим што није јео сваког дана мамину сарму и што га нисам пуна разумевања чекала кад се врати из ноћног провода. „Много звоцаш, Тоди, за неког ко не привређује овој породици.“

Моје „не-привређивање“ је била главна тема фамилијарних скупова. Што се не запослиш, како он то јадан сам породицу да прехрани? Хоћеш да причуваш дете да идем на разговор за посао? Не могу ја сам с њим стварно. Што га не чува твоја мама? Види с оцем да нађе везу за вртић. Што не пробаш да радиш нешто од куће, а, Тоди?

Годинама сам живела агонију за коју су људи са стране (а жене нарочито!) увек имали исте речи: ћути, има и горе.

Па сам ћутала, све док недељу дана после Јовановог четвртог рођендана није дошао са фантастично исплативом идејом о разводу.

То би био почетак и мало разраде.

У великој разради, у бочним рукавцима приче, могу да вам испричам шта год вам падне на памет. Како изгледа, на пример, кад разведена жена покуша да се запосли у некој фирми. Или можда како вас васпитачице насред ходника пресрећу сажаљиво презривим погледом: знате, морате мало више да радите са Јованом, знамо да сте оптерећени, али то дете има и оца. Је л’ има оца? Треба му мушка фигура. Поново је угризао девојчицу из групе, знате…

После се то пренесе и у школу – учитељица има једнако строг поглед сваки пут кад закасним на родитељски, кад Јован не заврши пројекат или кад „нисам довољно ангажована мама“.

Кап која је прелила чашу је моја помисао, о, грешнице грешна, да изађем са другарицама на пиће. После више од три године придружила сам им се поводом Марининог рођендана. Питала сам маму и тату (ах каква иронија, као онда некад у гимназији!), могу ли да причувају Јована.

„Идем до Марине, звала нас је на пиће, рођендан јој је.“

„Ако. Он ће да спава, пиле бабино.“

Тако ме је испратила.

Али шта се десило, као модерна Пепељуга, испала из лоше режираног филма, кад сам дошла пола сата пре поноћи кући? Дочекали су ме намргођени родитељи. Строги надзорници мог детињства.

„Теодора, дете те тражи, ваљда знаш своје приоритете? На шта ово личи? Видиш колико је сати!“

Јован је спавао на каучу у дневној соби, обучен.

„Мама, зашто није у пиџами?“

„Није хтео да се пресвуче, зато. Не знам шта радиш с овим дететом, много је тврдоглав. Ал’ добро, не чуди ме, ти си била иста таква. Какви су му родитељи, дете је златно.“

„У чему је проблем, мајко?“

„Проблем, у чему је проблем? Па што не знаш шта радиш, Теодора! Развела си се, излазиш, нама старцима остављаш дете…“

„Мама, развела сам се пре три године, преболи већ једном. Друго, не излазим, била сам код другарице после скоро годину дана. Запричале смо се, смејале, је л’ то стварно толики смак света? Шта треба, да се затворим у неки подрум зато што ме муж оставио?“, просикћем кроз шапат.

„Тише мало, пробудићеш Јована.“

„Шапућем, мама. Ако вам је било тешко с њим, нећемо више долазити.“

„Срам те било! Нама било тешко? Нама?!“

Тирада се наставила у кухињи, где мајка на крају плаче, шта је Богу згрешила да се тако с децом пати. Сестра се удала никако да роди децу, ја сам родила, ал’ сам се развела, зар нас ничему нису научили?!

Заборавила сам како изгледа „тешење мајке“. Углавном сам се држала по страни, јер сам црна овца, отпадница породице, распуштеница, разведеница, боље ми је да ћутим и трпим. Ал’ ето, сад сам се дрзнула, гле безобразнице, да изађем на дуже од 4 сата из куће.

„Дете те тражи, где ће ти душа? Где си ти досад?!“, то је мајка рекла у налету придиковања. „Знаш ваљда приоритете своје!“

А приоритети су се низали: Јован, Јован, Јован, брига о родитељима, посао, кућа. Овај је излазак био изван приче о приоритетима. Уздах – жеља, да урадим нешто а да не морам да тражим разумевање, оправдање, ништа.

„Знаш, мајко, нисам урадила ништа страшно. Ништа. И нећеш ми накалемити тај осећај кривице. Идемо.“

„Не буди дете сад! Таман је лепо заспао!“

„Па знаш ли шта хоћеш? Шта ти то мени тачно приговараш?“

Мајка ме је дуго гледала у очи и обе смо знале – приговара себи. Али уместо загрљаја који сам желела, а никада нисам добила у давним тинејџерским годинама, стигло је добро познато:

„Безобразна си, Теодора. Идем да спавам. Мртва сам уморна.“

Зауставите Земљу, силазим. То ми дође да кажем сваки пут. Ал’ сад на тој истој планети спава један дечак. Због њега морам да се возим.

Само да научим да буде без осећаја кривице.

Коме је то још у овој вожњи помогло?

Aska - crna ovca i pisac. Kalinina i Lazareva mama. Žmuova. Budna već tri veka.