Како задобити и сачувати родитељски ауторитет

28 априла, 2022

Враћање ауторитета у руке одраслих

Једном ми је у вртић мама довела своју двогодишњу девојчице са новчићем у руци (што не сме да се ради јер мала деца могу лако да прогутају новчић). Изговор мајке? „Једноставно нисам могла да јој га узмем.” Ово је прави пример ситуације када дете преузме ауторитет над родитељем.

Виђала сам овакве ствари небројено пута док сам радила као васпитачица. Не постоји универзум у коме једна потпуно способна мајка не може да узме мали предмет из руку свог детета. Међутим, некада родитељи дозволе да деца преузму ауторитет не схватајући шта у ствари раде и какве последице то може да има на односе са дететом.

Да будем јасна, постоји разлика између охрабривања самосталности детета и давања потпуног ауторитета.

Охрабривање детета на самосталност значи помоћи му да научи да ствари ради самостално и буде успешно у томе.

Давање ауторитета детету над родитељима значи окретање природног поретка, што заправо доводи дете у опасност.

Није здраво да деца имају ауторитет над родитељима, а није ни безбедно. Родитељи на тај начин не могу помоћи детету да учи. Ауторитет је неопходан како бисте били добар учитељ, али и добар родитељ.

Ко је овде главни? 5 начина на који умањујете сопствени ауторитет а да тога нисте ни свесни
Постоји неколико ситуација када родитељи ненамерно стављају ауторитет у руке своје деце и тако ниподаштавају свој ауторитет. Ево неколико примера:

Нисте у стању да истрајете са дисциплиновањем. Наш неуспех да делујемо тј. спроведемо последице за лоше понашање (било коју казну којом смо припретили) говори детету да немамо довољно снаге да урадимо оно што смо рекли.

Не дозвољавате детету да плаче. Деца ће испитивати границе. Рећи им ‘не’ је тешко, али ви знате шта је добро за њих. Испуњавањем сваке жеље само да дете не би плакало, није изговор.

Дозвољавате одложену послушност. Одложена послушност не шкоди све док деца не осете да је то право на бунт и користе ову тактику све чешће.
Толеришете лењост. Допуштате деци да направе неред и онда ви чистите за њима.
Игноришете непоштовање. Када игноришете дечје непоштовање, дајете им дозволу да газе по вашим родитељским правима.

Ауторитет се делом одржава тако што дисциплинујемо децу. То није забаван део, али је неопходан како бисмо усмеравали децу да одрасту у успешне људе.

Ово су једноставни начини да будете доследни и не изгубите ауторитет:

Будите одговорни заједно са својим супружником
Ваш супружник је ваш најбољи савезник када се ради о истрајности у дисциплиновању деце. Обоје морате да будете на истој страни (да, ово уме да буде тешко када је један од вас попустљивији а други строжи!). Једно другог проверавајте и подржавајте да истрајете у ономе што сте рекли и у примени одговарајућих последица када за тим има потребе.

Не успостављајте превише правила
Знам да је ово је лакше рећи него урадити. Често нам се чини да је, када су деца безобразна, најбоље успоставити правило за сваку лошу ствар коју су урадили и одредити казну за то. Проблем је што се нећете сетити свих правила и последица, а неће ни деца! Ако ваша деца не могу да упамте правила јер их је превише, како онда очекујете да их поштују? Олакшајте себи и деци. Изаберите оно понашање на ком треба највише порадити и одредите врло јасне последице за кршење истог а, затим, истрајте у томе. Када се понашање поправи, пређите на следећи проблем.

Покушајте да утврдите које то понашање прави највећи проблем а које је просто дечје и безазлено. На пример, када дете одговара старијима или удара, то спада у категорију понашања која захтевају дисциплиновање, док на изување ципела на јавном месту и константно заборављање да се супа једе кашиком можете зажмурити и приписати то узрасту детета. Децу увек можете подсетити да обују ципеле или користе кашику, али не инсистирајте на казни сваки пут када забораве на то.

Не служите се празним претњама
Не говорите да ћете побацати све играчке следећи пут када их деца не сложе у кутије. Свесни сте да то нећете учинити (надам се да нећете јер је превише екстремно). Уместо тога, када примењујете казну, потрудите се да је то одговарајућа казна у односу на понашање које кажњавате. На тај начин ћете одржати реч.

Пустите децу да плачу
Знам да ће ме многи осудити за ово, али саслушајте ме. Не дозволити детету да плаче није фер према њему. То га спречава да искуси емоције са којима мора да изађе на крај. Али, како ово подрива ваш родитељски ауторитет? Врло једноставно. Једини начин да обезбедите да ваше дете никада не заплаче је ако удовољавате сваком његовом прохтеву. То вас чини слугом, а не родитељем детета. Оно вас има у шаци, а не ви њега. Дете ће поставити границе. Оно ће већ видети колико далеко може да иде.

Наравно да ће тражити сладолед од вас. Али, да ли ће заплакати ако га не добије? Вероватно. И наравно да ће бити врло тешко гледати те крупне сузне очи и напућену, дрхтаву доњу усну. Међутим, није здраво за децу да све буде по њиховом. Као родитељ, морате прихватити да деца некада морају да отплачу како би научила важне животне лекције. Ваш посао родитеља је да их усмеравате, а то не можете урадити ако су деца та која имају ауторитет у вашем односу.

Не дозволите одложену послушност
Мој отац је говорио да је одложена послушност заправо непослушност. Наравно да као дете нисам волела ту реченицу, јер је објашњавала управо оно што сам радила – бунила се. Нисам желела да будем кажњена, а нисам ни желела да урадим оно што ми је речено. Решење? Одуговлачила сам да послушам. Ево неколико примера одложене послушности које родитељи стално толеришу и прихватају: „Чим завршим игру/епизоду/поглавље.”„Урадићу то касније/сутра/следеће године.”

Овим речима се намерно скреће пажња са чињенице да је родитељ нешто захтевао. Прихватљиво је ако се пита: „Могу ли да прочитам још ово поглавље и онда очистим собу?” То значи да је дете прихватило ауторитет родитеља и да је родитељ тај који доноси крајњу одлуку. Ако је, пак, дете то које одлучује о условима под којима ће нешто урадити, то значи да оно преузима ауторитет од родитеља. Одложена послушност је непослушност и морате је третирати тако јер сте ви главни – не ваша деца.

Не толеришите лењост
Ово је прилично тешко јер се некако просто ушуња у живот. Једног тренутка ви сте ти који одређујете обавезе, а већ следећег тренутка хватате себе како поспремате за торнадом који је прошао кроз кућу. Већ знате да је учење деце одговорности врло важна животна вештина. Да ли сте размислили да, уколико не успете да усадите деци одговорност, у ствари компромитујете свој родитељски ауторитет? Ви заправо говорите деци да могу да направе хаос и да ћете ви за њима почистити или да ћете их ви, када забушавају са домаћим задацима, оправдати за то у школи. Ово их чини главним, а вас константно доступним и на располагању.

Ако сада уложите више труда да децу научите одговорностима и ако будете повећавали обавезе како они расту, спасићете себе много неприлика касније. Не само да ће деца научити да се брину сама о себи, већ ће такође научити да поштују задатке које сте им дали. То значи – мање посла за вас! Ура!

Не игноришите непоштовање
Није ми јасно како родитељи ово толеришу. Дозволити деци да одговарају са непоштовањем или да се према вама понашају дрско је једноставно погрешно! Ово укључује, али није ограничено на: одговарање, неваспитаност, ударање, шутирање, намерну непослушност, увреде и ћутање. Када игноришете дечје непоштовање према вама, у ствари им дајете дозволу да газе по вашим правима родитеља. Сматрам да деца дугују поштовање својим родитељима зато што је то просто исправно. Ипак, можете им доста олакшати посао ако се понашате на начин који је достојан поштовања.

Да ли ви правите неке од ових грешака?

Фото: Политика

Извор: Најбољамаманасвету

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама