Чекали смо и чекали сигурни да ће ускоро проговорити. Дани су прешли у недеље, недеље у месеце, а деца око нас су почела да брбљају док наше није. Деца око нас су почела да имитирају, али наше није. Деца око нас су почела да показују слова и именују предмете, али наше није. Почели смо да се бринемо, али не превише. Мислили смо да ће почети да прича када буде спреман. Онда је почео да удара главом о било шта. Да гризе. Почео је да бесни и да виче, али још без речи. Наша мала брига је прерасла у забринутост. Затим смо остали да чекамо да бирократија обради нашу документацију и стави нас на листу чекања од 18 месеци.
Kада је наш син напунио две године говорио је само неколико речи. Није умео да их користи у различитим ситуацијама – умео је да каже “горе” док вози аутић по рампи, али није умиђео да каже “горе” како би ме питао да га подигнем. А начин његове комуникације је добијао страшну, агресивну оштрину. Људи не причају много о дечјој апраксији говора или поремећају обраде говора, зато што не знају много о њима.
Имали смо срећу да слушамо о томе и раније од логопеда, али смо веровали да је мала вероватноћа да ће се то десити нашем детету. Са навршених годину помислила сам “Он ће само касно проговорити.” Али једна година се претворила у две и одједном смо имали живахног и интелигентног дечачића који је био све незадовољнији. Ударање главом, уједање, вриштање, плакање, гурање, ломљење играчака и сузе, сузе и све више суза. Онда је напунио три године, а ми смо се још борили да разумемо једни друге.
Ако је тада постојала једна ствар која је могла да помогне, било је то да ће га други људи видети и разумети. Била бих смиренија да сам знала да ће други људи имати емпатију према њему уместо да га осуђују. Провела сам много времена покушавајући да објасним своје понашање, да објасним његово. Ово је оно што сам заиста мислила да кажем и право значење мојих речи:
Седим у паркићу и гледам га како се игра срећно камионом и док су остале маме безбрижне, пријатно ћаскају надзирући децу крајичком ока, ја сам напета. Иако сам се укључила у разговор стално сам спремна за скок, зато што се весела игра често заврши тако што мој син баци камен на малог дечака нашег пријатеља или га угризе за прсте или му разбије лице играчком док трепнеш. Знам да ће се то десити, само је питање времена.
И осећам се ужасно због малог дечака који је повређен и збуњен, осећам се ужасно због нашег сина, и уопште се осећам ужасно. Питам се шта људи мисле о њему. Да ли мисле да је једноставно зао? Да ли знају да он има проблем у развоју говора и ако знају, да ли они заиста разумеју његову борбу? Да ли желе да престанемо да долазимо и да излажемо њихову срећну децу непредвидивим изливима насиља? Да ли се, када виде модрице, зелене маснице и чворуге на његовом челу потајно питају шта се дешава иза фасаде нашег дома?
У тренутку када неко уђе у његов простор или зграби његову играчку којом се игра, мој син почне да тражи одговор: тражи речи, радњу, било шта што ће пренети шта он жели или шта му треба. У том тренутку не постоје речи. Или не може да их пронађе, или не може да их изговори, тако да се окреће ономе што има ефекта: удара, гризе и гађа.
Има дана када се плашим да га водим да се игра. Има дана када помислим да га не бих никада поново извела међу другу децу. Али то је добро за њега и важно је да настављамо даље.
Kада га покупим из вртића, а он не престаје да брбља, узбуђена сам и срећна што га чујем да прича и што знам шта мисли. Kада завршимо са терапијом, после добре сеансе, ја сам на седмом небу. Ја живим блажено наредна два дана док се не нађем лицем у лице са дететом његових година које прича приче и говори потпуне реченице, а онда се сурвам натраг на планету Земљу.
Нисам ово предвидела. Никада нисам помислила на ово. Kада погледате и видите розе позитивну линију на штапићу теста за трудноћу, почнете тихо да се припремате за сваку могућност. Ми се сви надамо да ће све проћи лако. Надамо се савршеној, типичној трудноћи и савршеним, типичним бебама које одрастају у типичну, савршену децу. Очекујемо здравље и нормалан развој.
Не бринемо се о кашњењу у развоју говора, зато што се, искрено, много горе ствари могу десити, многе друге, теже ситуације са којима морамо изаћи на крај, али за нас ово је била најтежа околност.
Борити се против проблема у говору је вероватно један од најтежих изазова са којим сам се носила у животу. Гледати ту мајушну особу како на својим плећима носи огроман терет је срцепарајуће. Замислите како се усамљеним он мора осећати док стоји међу људима, а нема могућност да разговара са њима.
Полако али сигурно говор му се побољшавао, али његово разумевање се развијало знатно брже. Евентуално временом је могао да каже више, али је био и више фрустриран него што је био годину дана раније. Први пут када смо прегледали његову првобитну процену били смо пресрећни када смо видели да је испунио све своје циљеве. Kакав успех! Али онда је добио нове циљеве исто толико удаљене од испуњења као што су први били. Он је и даље био миљама далеко од друге деце његових година – од деце која су била способна да кажу шта их боли и зашто их боли или да поделе своју радост. Сада има скоро 4 године и говори умјесто да удара главом и прича нам предивне приче о томе како је провео дан. Месеци ударања главом и вриштања су одавно прошли али не могу да их заборавим.
Kада је ударао, вриштао, или уједао, када је бацао своје играчке на мене или када је лупао главом о под, покушавала сам да се ставим у његов положај. Било је тешко. Небитно колико сам била фрустрирана знала сам да је његова фрустрација сто пута већа. Без обзира на то колико је све то било тешко за нас мора бити да је бескрајно теже за њега. Нисмо могли да га разумемо. Није могао да нам каже о чему размишља. Kада би открио нешто ново и невероватно о свету, није могао то да подели са нама. Понекад сам се осећала као да сам пропуштала најлепше што носи подизање малог детета, јер то дете није комуницирало са мном.
Наш логопед се често шали да ћу једног дана доћи код ње да је молим да га натера да престане да прича. То је шала која има за циљ да нас утеши и охрабри, али када то каже ја у себи знам да никада неће доћи дан када ћу рећи да децу треба видети, а не чути. Неће доћи дан када ћу пожелети да моја деца просто ућуте. Никада више нећу потценити важност комуникације; разговарати међусобно, делити приче, повезати се са другом особом. Најбитнија људска способност је комуникација јер без ње смо тако усамљени.
Извор: roditelji.me / Зелена учионице